Стопирам једном давно на Буни, кренуо до манастира Житомислић, гдје сам волио проводити вријеме са Игуманом Данилом и братијом, ем што су добри људи, духовно ниском растињу попут мене лијек за душу, ем што сам некако ту имао свој комад неба на земљи, утјеху и прибјежиште од свакодневног себе, а и других.

Ја онако брадат, па ево што имам дугу косу, некако и од себе чупав, неокидан и крупан, по мало и страшан, сваки пут кад би ми неко понудио превоз и самом би ми било чудно…

Повезе ме неки човјек, Католик из Житомислића, Перић, поријеклом Невесињац, након што ме је испитао ко сам и чији сам, пита даље.
-Него не питах те докле ћеш?
-До Жита!
-Шта си ти у Житу? Упита, мислећи, ваљда због браде и косе да сам један од калуђера.
-Кукољ! Одговорих ја брзо и самоувјерено, као да сам већ имао спреман одговор на питање.

Остатак пута смо провели свако у својим мислима, савршено схватајући одговор који сам дао и не сумњајући у његову истинитост.