-Помаже Бог!

-Бог ти добри помог’о, добри мој попе Неђо, нико ти наудит не мого, благос’ови !

-Ајде вала кад смо се ‘вако лијепо интрали, а нисмо та вакат, да оханемо таман на овом пању и замотамо по цигар духана!?

– Ајде вала, ево и ја кренуо мало на парохију, да обиђем мало и видим како народ…

-Таман ћу ти причат једну стару причу о нашем мудром попу Гојку, млад си и зелен, но налик си ми и подобро на њ, покој му лијепој души! (придиже се те се крсти)

-У крај зиме и почетком прољећа, кад мразови попусте, снијег окопни стазе и путеви постану проходни, у селима око Коњица домаћини би почели да се надају посјети попа Гојка, кад пође „по мрсу“, иначе тај израз је наш неуки, али вјерни, поштени и доброћудни народ користио за нама значајан догађај, свештеников обилазак села.

Приликом свог боравка на парохији поп би јутром служио литургије, ко и ти данас, у сеоским црквицама или гробљима, уколико село нема цркву, а послије службе би обилазио сваку Православну кућу, освећивао водицу и благосиљао домове и чељад, па би гледао да коначи код мало виђенијих домаћина, јер је у то вријеме свештеник још увијек уживао велику славу и част међу народом.

Пошто народ у овим нашим, забаченим селима никад није био „при парама“, али је имао других добара, углавном су свештеника чашћавали кајмаком, сиром, они јаторнији и имућнији пршутом или плахом сланине (по неђе и који динар), које би му натоварили на коња, тако да би се свештеник након неколико дана служења по селима вратио са пуном самарицом мрса, те стога и израз везан за његову посјету.

Елем да ти не дужим, једне године, за вријеме Аустрије, пође поп, а силан је био и стасом и молитвом и мудрошћу, кад би пројавио преда те на коњу, таман ко Марко Краљевић, сила!

Крену од доброг и чувеног домаћина Илије Дабића из Кошуте, безбели, ни отале није пош’о празних бисага, а ни такулина, вазда је Илија им’о, па и син му Перо пошље…  па уз Ханину нави пут Куле и Чичева, прва га вече западе да заноћи у  Илије Глоговца у Чичевима.

Бијаше неђе пред вече и у оно вријеме кад се стока намирује, а чељад повлаче к огњишту не би ли се окријепили од цјелодневне работе и прозборили коју ријеч међу се, неко би и гусле јамио ја двојнице или фрулу, женска би чељад плела и прела, те тихо, кришом водила своје разговоре, не нарушавајући мушкима њихов пос’о, каткад би се ђевојке и закикотале, а стари би их домаћин опоменуо пријеким погледом испод лијеве обрве и дугачким, пројекорним „Ну уу!“.

Угостише свештеника тиме што су имали, није онда нико баш био забогатио нити је имао да балаха, али што се има рада је поштен сељак подијелити са гостом, као са својом најдражом чељади.

-Кхм! (значајно се накашља Илија, крупна, космата старина са дугим брковима, запођевајући разговор) Оче шта веле у чаршији, ‘оће ли ово зло швапско икад отић одавле, не дају нам порези дахнут, од вида до вида, ори и жањи, а више Шваби дајемо нег’својој чељади!?

-Неће тато никад, да су мислили отић не би ни долазили! Упаде Шпире, најмлађи Илијин син, прије него што је поп успио и удахнут, а камо ли одговорити.

-Не знам ти мој Илија, дако их однесе онај што их је и донио, да не морамо опет устанак дизат!

-А ко ће га то попе подић? Ја Бога ми нећу, за кога гинут, за кога ми је ђед погин’о, је ли му ико реко фала!? Опет упаде Млади Шпире не марећи што није ред да се мијеша кад старији разговарају.

-Пусти Илија Швабе, но да ти испричам шта сам неки дан видио у домаћина у Бјелимићима, сједимо ми око подне пред кућом у чо’ека и гледам кока снијела јаје, кока шути, јаје какоће.

-Ђе ће бола попе јаје какоћат!? Сад већ уз подругљив смијех загалами Шпире.

Илија устаде, схватајући наравоученије ове приче, отпухну дим из луле, пребаци лулу у лијеву руку, а десном свинта такву шамарчину Шпири да овај на исти мах паде са троношца на којем је сједио и обеути се, наста мук у кући, Илија се врати на своје мјесто, те настави као да ништа није било.

-Шта ми рече оче, какво је твоје мишљење, ‘оће ли ово зло икад отић окле је и дошло…