Киша не престаје већ човјек би рекао стоти дан, ни Нојета се не би постидила, вјетар какав се, чини се, једино овдје у нас зна надут’ кад крене одозго, негдје од Бјелашнице, добро се залети, па од Коњица удари низ Неретву, ко да жели да се још више охлади и остави у њој, или макар сапере, неке само њему знане тегобе које је покупио негдје горе по Босни. Испод Ортијеша се разбије од пећине, па се разлије по Баћевићима, Ходбини, Благају, Косору, Малом Пољу, и онда удари уза страну по Драчевицама и Подвележју ко да има неку јесењиновску потребу да се разбије од Велешке стијене и да га ту нестане, а с њим и свих његових брига.

Каткад муња пропара небеса, уријетко, али тако силно да ти се учини да сама Бога угледаш на вр’ небеса…

-Ух, јес’ усуло, пало небо на земљу! (Отреса кабаницу и вјеша је на чивилук)

-Добра ти срећа Мијодраже, видим бјеж’о си пред кишом, па „добарвече“ неђе успут изгубио!

-Ама нека бола, видиш да не могу себи доћ… Добарвече Алекса, добро ти ја дош’о! Шта ово ни у вас струје нема?

– Боље ме снаш’о мој Мијодраже! Ево кажу нема је од Ортијеша ниђе вамо, до Стоца, неђе ваљда стубове поломило, шта ли, кажу у Благају и у Косору куће раскривало, пластенике ломило, и земљотрес био у Опузену, стресло је и овдје…

-Мислиш ли бола ту ракију сипат или ти је жао? Ја не знам шта си се стиск’о?

-Бола нисам се ја стиск’о него сте ме ви стисли,  не би вам бок ракије напеко колико је морете попит, а не би  ниједан проплео лозу или окоп’о виноград, тешко гузицу из ‘лада извућ… вас ћаћа маните! (Сипа ракију, одмах сасипа једну чашу у грло да гост не види, другу сипа и ставља на сто, опет потежући из флаше кријомице)

-Мајке ти колике попијеш док једну успеш?

-Колико си избројио?

-Једну из чаше и још си подоооообро потег’о из боце!

-Видим ја ти ми се разумијеш у математику, научио си пребројат колико ја своје ракије попијем, корисно знање за живот, ја, памет, шкооооооооола… Добро су стари људи рекли, „Нема будале без школоване будале!“…

-Јес, стари су исто тако рекли „боље свашта ручат него свашта причат!“ дај бола успи још, не држи ме у неизвјесности!

-Пружи ту чашу да не устајем! (Опет сипа устаљеним редослиједом), оооооо, ево и она два лутора, не треба ти их зват на мобилни, само очепи лозу, ето их ко лептирице на свјетло, па куд врата не закључах… ‘ајде! (намигује на Мијодрага и смије се)

-Добарвече Алекса! Јеси ли га осјетио?

-И теби што уђе, обри мој Милета! Питај пуницу је ли је добро отрес’о!? А ја, окле њему пуница, ко ће кењцу жена бит?  Шта си се ти Савеља усук’о ко цигањски светац?

-Како бола нећу пада киша из неба и земље, налио сам се ко миш!

-А што ниси кући ост’ооооооо? Нема ракије, а попио би је из пркна, да простиш.

Пламен у петролејци игра и чади по стакленим зидовима цилиндра, враћајући четворицу рођака негдје у неко давно прошло вријеме и нека свакоме од њих својствена сјећања са којима други и нису баш упознати.

-Шта оно поче ономадне причат ти о теби и Жени ти? Упита Алекса Мијодрага.

-Ма бјежи, нећемо сад о томе, кани се ћорава посла!

-Јес вала, пос’о ће нам пропас’ ако се запричамо па куд онда? Де немој ми се ту нећкат него причај! А вас два слушајте шта старији причају! Мого би ти Савеља на шишу по пршут, а ти си Милета задужен да не буду чаше празне…

-Ма бола дошао ја Томосом… (отпи гутљај ракије па настави) по моју Драгицу и сишли мало поред воде, има отад два’ес и пет година, ако не и више, сјели на ћебе, и таман се ја нашалих с њом, могли смо мало шире ово ћебе пружит, ко момак и цура, мој брате, кад се око нас нешто стушти, све накви ко провидни људи, ко да су душе некакве, шта ли, направише око нас круг и све ко раздрагани, сретни, играју коло, могу ти рећ не бијаше нам свеједно, то мало потраја и нестаде, рек’о сам тада „ова је моја, не пуштам је више!“

-Има ли ту врба ђе сте били?

-Има бола, како нема!

-А знаш ли је ли се теби неко од женске чељади, бабиних или ђедових сестара, па можда и даље, утопио у води? Настави Алекса да испитује, а загледао се у Мијодрага ко какав удбаш.

-Ја да знам није, а опет ко зна, те старије не памтим, а то се раније крило ко змија ноге, та знаш и сам…

-Да ти није то баба шта наштелила? (Поче Милета да се исмијава)

-Није покојна баба ником ништа учинила него су сеоске жене биле љубоморне што је била љепотица па су им мужеви више волили у нас копат џабе него кући с њима каву пит! Брецну се Мијодраг.

-Ту сте ви што се онога свијета тиче вјенчани! Опет ће озбиљним гласом и некако убједљивим изразом лица Алекса, па настави: Душе топљеника који се нису намјерно утопили, него их вода отела, се тако окупљају око врба, одатле и овај израз Врбино-Врзино Коло) и кад играју коло око двоје младих они их тако благосиљају!

-Је ли вама ко у селу причао да сам ја рођен у Кошуљици, преступне године и у сриједу тачно у поноћа?

-Није нам нико причао, а и не знам за што би ту требало бити битно и зашто би се препричавало? Упита млади Саво.

-Еее билмеза мајко моја, стварно нема будале, без школ… Сијеци тога пршута и не трацкај! Почећу вам редом!

Док сам био млађи у сну ми се појављивала жена, црна, згодна, заносна, лијепа као што једино може у сну да буде, и тако ти ми у мојим сновима годинама љубавили, бола то је толико реалан осјећај био да сам ја имао дојам да сам будан и да је све то стварно!

Почне мени да се дешава да заспем, по 24 и више сати, и сањам, ко да видим себе како спавам, летим негдје, а тијело ми остане ондје гдје сам засп’о. Касније сам и градове почео препознават, и нађем се тамо са људима који исто тако, ко рек’о бих само душом иду по свијету, и ја у нека доба почнем некако да комуницирам са тим људима, са једном рецимо цуром из Сомбора се упознао, еј, гдје је Сомбор, а ја одавде за минут чини ми се, стизао тамо и враћао се!

Она ти мене упути у то шта се мени у ствари догађа, није то никакав сан, сви ми који смо ти се тако налазили смо стуве, стухе, здувачи, здухаћи, чули сте за то!?

-Био је онај Црногорац, Мато… Припоможе опет Мијодраг.

-Дај Бола, немојте нас ложит, све ми се најежило по затиоку и низ леђа, ево не могу чело разаберем!? Неповјерљиво ће Милета.

-Нико вас не гони да нам вјерујете и боље би вам било да не вјерујете ако мислите заспат ноћес! Настави Алекса.

Здувачи се, кажу рађају у поноћ, сриједом и петком, у постељици, и веле само преступне године!

Елем, Мато је један од ријетких који је био познат, али народ не зна, има тога подоста, ево рецимо ја. Него, једном приликом тако ти натентам ја на ону моју што сам је сањ’о, али то уствари уопште нису били снови, и тада ја већ знам, закажем да се нађем с њом „уживо“ а куд ће ми живље, мислим ти се ја, и све у реду, нађемо се ми у Никшићу, она је одатле и предаје Енглески језик у основној школи,

-Ама је ли то Милијана, она што се вас никшић и мушко и женско окреће за њом? Ја не знам људи, али ја откад сам је први пут видио тврдим да то није чељаде него вила!? Зарлаука Мијодраг запрепаштено.

-Јесте мој Мијо, то ти је та, вила него шта… Ја сам тада већ знао и да постоји некакава хијерархија ту и објаснили су ми да док не узрастеш и сазријеш у тим искуствима, ‘ајде назовимо их духовним, не можеш сам бирати када ћеш „заспат“ и ђе ћеш ићи, него те старији по рангу позову и упуте, е кад постанеш „велики“ онда сам бираш и дозиваш друге.

Она је мене звала и навикавала ме на све то, јер је она била на највишем рангу, а онда ме предала овој Сомборки!

Ми ти се сретосмо само једном и заљубисмо се једно у друго, али оно до дна, замисли кад с неким духовно општиш годинама и онда је сретнеш, поклони ми једну Аристотелову књигу, рече ми и да је удата, не питах да ли има дјеце, пољубисмо се ми и ту мене таман ко да гром погоди, ја почех да јој се извињавам и да говорим како нећу ништа с њом да имам, да не могу јер је удата и да је то за мене светиња, она се расплака, женско ко женско, побјеже…

Никад је више нисам ни чуо ни видио, видио је јесам овако, једном у Никшићу, погледа ме и смота неђе, побјеже, таман ко да опет заплака, али онако је више нисам видио, нити сам више спавао онако нити се кретао по свијету, изгледа да више никад и нећу!

-Која су доба? Упита Мијо забринуто.

-Поноћ и двадесет! Проциједи Саво ко да се и свога гласа препаде.

-Имаш ли ти за нас тројицу мјеста за конак, олуја је још појачала, боље да не идемо ноћес, па ћемо ујутро ако Бог да?! Молећиво ће Милета.

-Има, ево вас два млађих се распоредите у собу, а нас два ћемо још мало проћакулат па се поваљат таман на ове каучине овдје! Уморно ће Алекса исцрпљен сјећањима и по мало тужан.

-Добро би било да све ово остане као страшна прича, боље да не повјерују, а Алекса?

-А не знам што смо им морали и причат, нису они из овога свијета, јесу они наша браћа и рођаци, али нису они овдје расли, тамо окле они долазе нема овога, није ово оно што се у њих сваки дан догађа као у нас, но ‘ајде, кад прде не стиште!

-Лаку ноћ Алекса!

-Бог ти био у помоћ…

-Алекса, Алекса, устај, ми би требали ић, ево се изведрило јутрос, скувао је Саво каву! Зазва га Милета.

-Алекса, дај не зафркавај се, устај! Придиже га Саво испод пазуха и продрма, а овај ко мртав, ни гласа.

-Мијо види дише ли, хоћемо ли хитну зват, ево имам ја мало батерије на мобилном! Опет ће очајно Саво.

-Дише и куца му срце, ‘ајте ви с Богом, не зовите никога, рећи ћу му ја да вас назове кад се аверти, попио је силу синоћ!

Прође два дана и треће јутро зазвони Милети телефон.

-Ало, бола што ме не пробудисте, мислио сам вам кајмака неког спаковат, рекла ми сестра Весна,  ја ево таман уст’о, Мијо још спава!

-Погледај Алекса који је датум, ложите ви неког другог, сад ја манит, ај здраво, зваћу те касније, на послу сам!

-Мијо, Мијодраже! Буди се! Завика Алекса поскакујући од среће….