Поспана улица увијена у дроњке мећаве,
мирис кестења
и иње што копни на старом капуту.
Мршави пас заборављен од судбине,
блиједо гледа пролазнике не схватајући њихову сврху.
Чак и фењер на рђавом стубу,
опрезно полаже зраке свијетла на китину повијене липе што чека буђење.
А ја сам запео у своме прољећу,
с мирисом шипка што цвати
и мрком браздом за ралом.
Неко је љету потегао дизгин
а канџијом натјерао бијелу кобилетину у галоп.
Лишће је пожутило од бијеса,
Но ипак је немоћно да учини било шта.
Јесен се нашла у необрану грожђу,
Но мора да траје,
све док је она бијела кобилетина не обрсти.
Okovani samoglasnici klececi na koljenima bez trunke ponosa cutke trpe zulum,dok im familiju pokoravaju neki novi klinci,
lagano ih mijenjajuci nekim tudjim duplim ve,
cak su nam i psovke dobile skracenicu,
jbg, tako to ide.
Olovke ne pisu kao nekad,
sad su procvjetale tastature, ili ti tipkovnice,
pjesnici ne predaju izdavacu rukopis,
nego neki otkuc ili tako nesto.
Ljudi pricaju o globalnom zagrijavanju, a svima je ipak cool.
Ni cure se vise ne svidjaju momcima,
lakse im da ih lajkaju.
A ja, takodje ogranicen tehnoloskim dostignucima ostadoh bez kvacica…