Умрије Елизабета! Та вијест ме је затекла у слагању дрва, узео пет метара букових и два церових. Скупа дрва ове године, шесет еура метрице, да су барем ћутуци па ни пола ти јада мешчини.

Погоди ме нешто како чух вијест, паде ми мрак на очи, мишљах панућу, срећом бијаше каца са лозовим дропом одма до мене па се наслоних, иначе би пао образа ми. Кад сам прогледо сконтах да ме није вијест о прераној смрти добре краљице погодила но ћепаница директ у звијезду. Шура жестоко цијепа, фрцају ћепанице ко из топа! Да сам му ишта скривио реко би да је намјерно, али опет мислим да разлога нема, осим што је руку на срце сестру мого и много боље удат. Бога ми лијепа ко упис, а што но кажу и на нааму. Но пушти сад ћепаницу, о краљици сам мислио па ме све неке друге теме саме спопадају. Град ми отуко грожђе док је још зелено било, једва сам ти за два казана ракије смуљо, купио још нешто зетског вранца за вина, није ни скуп! Мешчини само на цијену грожђа није утицала ова свјетска криза. Елем, краљица умрла!

Штоно у нас веле „Спасила се“ стара женетина, сумало сто година, добро је, макар је досле могла о себи, упамтила неколика рата. Шта упамтила, но нећу сад џангризат, о мртвима све најљепше!

Има ли што љепше кад Британци кажу „Квин ис дет, лонг лив д Кинг“ то је некако у једну руку сурово, а опет у другу исијава некакву наду. Држава ето опстаје у лику тог властодршца. Није он неки властодржац да се разумијемо, више је фигура с којом омлаћују којекакве владе и скупштине како им се ћефне, таман ко маскота дође, али њему добро, доји државну дојку док је жив, ево он него још и стотине његових изметара, својте и којекаквих других фигура у служби те маскоте. Живе приличито лијепо од свега онога што је њихова империја напљачкала кроз вијекове по бијелу свијету. Веле и онај највећи драгуљ у круни да им је отет неђе у Индији. Па ја, каква круна, нака и глава под њом!Но ово ме подсјети на неколике народне изреке, вели: „Док се једном не смрче, другом не свану!“ Они црни Чајо Елизабетин седамдесет година чеко неће ли му матер умријет да постане краљ! Ево си дочеко соколе, у здрављу краљево на многа љета, мада у твојим годинама не би реко да ћеш дуго, осим ако си се бацио на ујчевину.

Чекај де само да Гарову улијем спирине па ћу ти наставит даље!

Ђе но стадох? Ја! Друга изрека на који ме подсјетила ова тужна вијест из острвске земље јес она „Мореш како оћеш, али неш докле оћеш“, ту немам вала шта ни објашњават, јасно је.

Трећа изрека и шњом би закључио ово казивање јесте: „Не наједе се вук меса по поруци“ тако да каква је била да је била дуговјечна госпоја са неколико титула, њезина смрт и долазак на „власт“ новог краља неће утицати на количину и квалитет вранца из моје каце нити ће Гарову бити због тога квалитетније спирине у кориту.

Стога би вам реко, ако ћете ме слушат, а ко кога данас слуша, полако са радовањем што је рећете „крепала кучка“ или са туговањем оних других што ће рећ „Добра краљица се упокојила“ није вам из куће да се због ње потресате!

Ево мени прије тачно неђељу дана умрије рођени ћаћа, па вас нисам баш нешто претјерано напомињо да сам у короти нити напомињо да патите са мном макар лицемјерно ко што патите за свјетски познатим лицима са слика и новинских наслова.

Ко је умро покој му души, остатку на здравље и напредак, амин!

Покојни Гоја соног свијета

Причо ми покојни ђед једну причу из времена док је Аустро-Угарска анексија била у јеку своје силе у Херцеговини, кад је окупатор градио куле, виле, путеве и пруге по Босни и Херцеговини, не би ли како лакше и са мање муке, копном и морем у Јевропу одвукао грађу из наших шума, руду и што гођ друго што је вриједило, а све са леђа народа, поготово обичног неуког сељака.

Тешко вријеме бијаше тад за Херцеговину, нарочито за више, горске крајеве као што је Невесиње и Лука, село, више област у горњем невесињском пољу, које је по свом положају, а и менталитету народа било ослоњено и на поменуто Невесиње, а добрим дијелом и на Коњиц и Улог.

Као и у сваком времену тешком за народ, када је највише потребан, појави се неки јунак, е сад, нису јунаци само они који убијају аждаје и дијеле мегдан са којекаквим Мусама, овај јунак је био другога кова.

Аустријски стручњаци су размјерали пут, а у оно вријеме није било модерне технологије, па се тај посао радио конопцима. Елем кад је та работа мјерења и трасирања била готова у Луку су на колима довезли намотај конопца који није смио да се прекине, а требало га је вратити газди од кога је изнајмљен у Мостар.

Коноп је био толико тежак да нико није смио да га натовари на коња, веле преко сто ока, значи преко сто двадесет кила! Е ту настаје онај тренутак за јунака!

Лука Жерајић кажу бијаше колос међу осталим момцима, и висином и снагом, наравно и љепотом је био далеко одмакао од остале мушкадије, какав би иначе то јунак био.

Јави се Лука томе некаквом Шваби и погоди с њиме за коју суму ће однијети коноп у Мостар, заметну се и оде пут Кљуна па ће отале преко поља у Лакат, а онда се хватати Вележи и кланца Телећа Ластва, једноступице стазе кроз оштри и шиљати велешки крш.
Само он зна како, обре се Лука у Мостару скоро у зору сљедећег дана, док изнад Неретве још није био упржио ћелопек, а сунце је већ повирило преко Вележи, ко да је по његову трагу дошло.

Учтиво и са помало стида ко и сваки тежак кад дође на врата газди или каквој другој особи за коју се сељачка душа сама убиједила да је битна, покуца Лука на врата једног од оних дућана на мостарском кујунџилуку, гдје је Фата ушла сама у магазу:

-Уранио газда!
-Добро, а ти!?

-Послали су ти накав коноп са трасе из невесињског горњег поља, ево га пред вратима.
-Куда си га доћеро?

-Донио сам га про Телеће Ластве!

-Шта си донио манита те носили!? Мало ће подсмијешљиво газда.
-Ено ти конопа пред дућаном, немам ја кад доказиват како сам га довде допратио, ајде збогом! Одбруси Лука већ по мало и увријеђен.
-Нека дер момчино, што си бола љут ко љута паприка? Колико су ти платиле Швабе да га мени испоручиш? Упита га вјерујући да лаже.
-Стотину гроша!

-Даћу ти ја двије стотине да га унесеш у магазу! Трговац ће шеретећи и намигујући муштеријама које су већ почеле да се окупљају.

-Газда ти рече, а ево свједока, показа на оне људе и изиђе Лука, а прије нег’ је и отишао врати се са оним истим конопом у рукама и још са врата упита куда да дође до магазе.

Уједе се брзоплети трговац за брзоплети језик, исплати Луки шта је његово и поздрави се с њим…

Дуго су се о лучком Луки причале сличне приче, а ви Лучани и Невесињци не дајте да се забораве он и слични њему, греота је!

Неђе за вријеме старе Југославије у ова доба године дошли филанци, а Јозо директ у нас у кућу, сјео поред огњишта на штокрлу и почео да пјева „Славу славе три брата Бована,
Славу славе Светога Јована,
Закопали три ламе дувана
Да прославе Светога Јована“
А онда се окрену па вели покојном Лазару, ћаћином стрицу:
-Ђе си дуван закопо Лазаре? А Лазар, стари ајдук, га погледа испод ока, отпуну дим па вели:
-Ако знаш за њега онда знаш и ђе сам га закопо, па нађи!
Ови се заровили ко крмци, пребрали кућу, избу, појату, јањило, подворницу, а дувана ниђе!

Неђе пред вече кад су видили да неће наћ, а страшиво се и вратит у чаршију јер у нас мрак умије бити гладан ко вук, па чоека поједе, ни за опанке му се не сазна, одоше филанци празних тораба пут Коњица.
Кад су отишли дође покојни Владо, таман један од те браће што ће славити свеца заштитника из Јозине пјесме па вели:
-Нађе ли што?
-Да је умио зачепркат испод те штокрле што је сједио на њој можда би и нашо! Одговори Лазар и пружи брату кутију жутог херцеговачког равњака из Бијелог Поља, чакмак, труд и кремен, па вели: -Опробај де је ли чему!?

Пођох рано с краја Бачке у Београд путничким возом, мислио сам ту преноћити па сутрадан до Фоче, имао сам нека посла тамо.

Елем, кренух без доручка јер као што рекох бијаше врло рано, још ноћ када сам пошао, а љето, то је био један од оних дана када крене вијест по телевизијским и радио станицама „Данас је најтоплији дан од када се мјери температура“ и када некоме на ум падне да на асфалту испече јаје. Воз прво стаде негдје у Кисачу да прође брзи, очекасмо добар комад па најзад кренусмо. Од ране зоре спарно, у возу људи измучених лица као да се од душе растају. Нико више ништа и не прича, само се по неки уздах отме.

Пред Београдом нас претјераше у Беовоз због реконструкције пруге и најзад изиђох негдје већ у граду Београду из лименог сача на ваздух након 6 и по сати вожње. Обрех се на Славији гдје сам сачекао моју Јовану да бане из Раковице, а њом ћу наравно пјешке као што ми увјек идемо, до Калемегдана на каву.

Имали смо обичај, чуј обичај, навику, да до изнемоглости пјевамо Кемину пјесму „Није хтјела“. Чуј пјевамо, деремо се као што може само двоје Херцеговаца које боли брига шта ће ко у граду Чикагу помислити о њима, значи из петних жила.

Шетамо се ми кроз Кнез Михаилову, свратисмо те поздрависмо Сашу пантомимичара који је тај дан био Рембрант, баш док смо причали с њим угледах код Коња паркиран бијели бус и на њему кап крви и великим црвеним словима исписано „Дарујте крв“. Нешто контам нисам одавно дао крв и кренем. Јована оста испред да сачека, ја рутински иштиклирам онај упитник и ето га, већ је игла у вени, крв иде, ја зезам нешто оне секе крвопије и кеса је након пар минута пуна.

Процедура је да се сједи неко вријеме након давања крви, ја испоштовао и онда се излази напоље на сендвич и сок које никада нисам узео. Бус је климатизован, напољу, већ сам рекао, најтоплији дан од кад… силазим низ степенице, прва, друга, мути ми се, падам са својих нешто више од сто тридесет кила на кољена, свјестан сам, али не могу да стојим и не видим ништа. Два снажна мушкарца ме грабе под руке и увлаче унутра.

-Колико видите прстију?

-Ммммммх, очух из себе покушај реченице „не видим уопште!“

-Притисак, дајте стетоскоп! Дијана!

-60/40 овај човјек ће да нам умре! Чујем паничан глас. Копчају ми инфузију, стављају на носила, чујем како дозивају још некога јер њих двојица не могу сами, они су сви дјеца, вјероватно средња школа, само једна дјевојка од тридесетак година је била међу њима, претпостављам доктор. Враћа ми се вид, ту је пар старијих доктора, окрећу ми свјетло у очи, нешто мрмљају, опет мјере притисак, нисмо у аутобусу, нека је болница у питању.

-Сада сте добро, али требало би да останете на посматрању, није нам јасно шта вам се десило, притисак је био пао на 50, пали сте у кому…

-Ђе ми је ранац?

-Зашто?

-Господо драга немам ја времена да се излежавам, ја морам сутра у Фочи бит! И тако након надгорњавања и убјеђивања они мене пистише да одем, тј побјегнем. Јована ме испред чека, одосмо прво да се наједемо па онда по плану и програму на Калемегдан.

Са горње стране, према Кнезу је била љетна башта, чини ми се баш „Тврђава“ да се звала, нисам одавно био. Док сам некада давно живио у Београду то ми је било омиљено мјесто за дневну каву све док не почну кише.

Дођосмо горе и осим нас је у башти била само жена у плавој хаљини, неких шездесетак година чудно пријатног изгледа. Наручисмо по каву и лимунаду, а чим конобар оде она устаде, приђе ми и гледајући ме у очи као да гледа кроза ме рече:

-Требао си данас да умреш, али те чува један велики светитељ! Пружи ми руку!

Ја помислих да хоће да ми гата у длан, а то баш нисам волио, извадих неки новац из џепа и дадох јој рекавши:

-Знам да ме чува велики светитељ и хвала му на томе, узми ово, нема потребе да причамо ишта даље! Она поче да плаче и оде иза нас, на ону велику ливаду према врху Кнеза. Окренусмо се, одмах за њом, оно новца што сам дао стоји на поду, а жене ниђе.

-Откуд је уопште могла знати шта ти се десило? Ово је Београд брате, а не Гацко!? Прво је што рече Јована након шока.

-Немам појма, ништа ми није јасно! Позвах конобара да платим и упитах да ли је та жена чест гост, он ме пита која жена. Након баш дугог објашњавања како изгледа и гдје је сједила човјек остаде при причи да смо ми сво вријеме једини гости у башти.

Збуњени одосмо да прошетамо и одлучисмо да свратимо у цркву на Калемегдану крај које смо ето случајно наишли. Уђемо ми унутра кад на икони она бака из кафане. Ми укочени гледамо у икону, а свештеник у нас.

-Зашто тако гледате мати Параскеву? Најзад скрати тишину.

Ми му испричасмо шта нам се десило, а човјек ће на то, као да је то сасвим нормална ствар и није никакво одступање од свакодневице:

-Ах, зна мати тако да прошета около! Уз осмјех.

И тако, тада сам сазнао да је велики светитељ који ме чува баш онај који се празнује на мајчин рођендан који би био ево баш данас да је још ту…

Истина је да Аустралија не постоји! Имам другара који је поп у Аделејду, он каже да Аделејд није у Аустралији него на крају земље иза леденог зида Антартика. Иначе област иза леденог зида се крије од јавности, али постоји и тамо су куће од чоколаде, прозори су од мармеладе. Ледени зид је дебео 15 километара и на њему даноноћно стражари Мајкл Џексон који није умро него је постао IRON FIST древни ратник, чувар леденог зида, раме уз раме с њим су учитељ Стлинтер, нинџа корњаче и Миа Калифа који се хране искључиво вином из винарије Петијевић у Требињу. Једини ко може да одобри прелијетање преко леденог зида и обузда његове чуваре је отац Гаврило из Привине Главе, он је у сталној телепатској вези са овим ратницима. Тамо свако ради оно шта хоће, тамо расте свако воће!

Не плашите се! Глобално отопљавање неће отопити овај зид и пустити на земљу другу линију чувара скривене земље White Wallkers јер зид у залеђеном стању одржавају змајеви бљувачи леда из планине Вележ који се смјењују на сваких 15 дана.

Друга линија чувара су човјеколике немани високе по осам метара са бијелим крзном који се хране само и искључиво људима. У међузони зида и скривене земље они држе фарме зелених људи који им служе за исхрану.
Неколико закржљалих Вајт Вокерса су се појавили на Хималајима, тамо их зову Јетијима.

5Г мрежа је измишљена давно, још у 7. вијеку и то баш у сврху скривања обећане земље. Никола Тесла је поставио 5Г предајнике свуда по свијету и направио оптичку варку да земља изгледа округло. Ако се питате откуд њега у 7. вијеку одговор је једноставан: Имао је времеплов!

Морате знати да је он директни кривац и за вакцинацију и унијаћење православних владика!

Такође је направио софтвер за бројање гласова уз помоћ којега је свргао Трампа и довео Бајдена на власт! Код њега је и прекидач за гашење короне као и онај за укључивање исте. Не бисте повјеровали гдје их је инсталирао, но сазнајем из извора блиских његовом сараднику, генијалном човјеколиком мајмуну Гепоу да се налазе на 145. страници тајног јеванђеља по Понтију Пилату Које је у његовом власништву и прекидачи нису видљиви голим оком. Тесла је створио и дронове за које ми мислимо да су птице, уствари су опремљени футуристичком технологијом за осматрање и снимање живота на земљи, такође ће бити укључени у глобално чиповање човјечанства!

Морате знати да је Тесла учествовао у изградњи Винче, тачније древним Винчанцима је предао пројекте за изградњу и осмислио Винчанско писмо које је уствари код за дешифровање његових тајних пројеката.

Остатак тог кода се налази у рукама Ртањаца, народа који живи у подземном краљевству унутар планине Ртањ, они се тамо баве испитивањем високотехнолошких производа на бази Теслиних тајних пројеката које им је предао када је договорио са Греблонцима куповину васионског брода опремљеног научним лабораторијама и фабрикама за производњу лијекова и оружја RT-ANJ1. Брод је пребачен у предпраисторију, паркиран и пошумљен да изгледа као планина.
Енергија коју емитује је нуспроизвод његових мотора који раде на космичку енергију.

Мање позната чињеница је да су Винчанци и Ртањци Срби у преспраисторију доведени из 78. вијека нове ере који је слутио на апокалипсу, и да су диносауруси изумрли баш приликом слијетања Ртња који научници помињу као астероид.

„Пирамиде у Високом“ су произведене у утроби Ртња, али их нису успјели опремити софистицираном опремом јер је унутар Ртња избио грађански рат између древних ртањских ваксера и антиваксера, што је случај и са пирамидама у Гизи које су полунамјештене.

Ако су вас убиједили да је александријска библиотека изгорила преварили су вас, она је пресељена у посебне просторије у унутрашњости Ртња!

Још би било поштено да вам дам до знања да бермудски троугао није никаква аномалија него подводни опсерваториј за испитивање утицаја вируса и зрака на човјека, а у њега се може „упловити“ само ако из правца југа скренете при брзини од осам брзина свјетлости²³ под углом од 318° десно и 18,4° горе.

„Ћаћаћа“ је традиционални плес у Херцеговини, Лики и Далмацији, плеше се тако што те ћаћа држи лијевом руком за твоју такође лијеву, из десне те млати шипком по голој гузици, а ти ступаш ногама покушавајући да побјегнеш…
У нас је то имало и елементе глувог гламочког кола јер нам нису дали да плачемо!
Једном кад смо нехотице покојном Рељи запалили стог кријући се да попушимо по шкију, нас шесторица смо изводили тај плес екипно и пјевали акапел неке ојкаче за које до тада нисам имао појма да сам надарен. Мислим да је то било најбоље извођење нашег ансамбла икад!

Бијах данас на Скадарском језеру, а тамо дјеца у жељи да се поиграју са слатководним раком, потјераше га, а он у страху за голи живот побјеже и сакри се нигдје друго него испод моје ноге. Читав доживљај натјера ме да размишљам о животу, игри, Богу и томе да човјек као и свако друго живо биће једноставно мора имати некакав ослонац и заклон на који може рачунати у сваком тренутку. Ако то нема онда то и није неки живот, више преживљавање у погнутом претрчавању између привремених заклона, стално изложен непријатељској ватри.

Онда помислих како ли моја сандала и ја на чијој је нози дјелујемо томе маленом бићу, да ли као сигуран и чврст камен под који може да се сакрије или можда као нога некаквог Божанства и његово покровитељство?

Да ли је тај божји створ дјечију игру која за њега може бити кобна доживио исто као што и ми доживљавамо поигравања живота са нама лично? Можда се живот само игра, а та игра за нас може бити кобна?

Шта ли је зглавкару у глави?

На крај крашког села има једна пећина ко и свака друга, ни по чему посебна. Љети су у њу кад притисне врућина чобани угонили овце око подне да пландују и све је било као што и иначе бива у нашим селима у кршу. Да, сва су углавном у кршу, као некаква маргина између оно мало плодне земље у пољу која се чувала као очи у глави и брда које је скоро увјек у нашим крајевима у залеђу села. Село ко село, неколике камене кућице, поред сваке по чатрња, иза куће појата, поред појате тор, у тору овце, а пред тором торњак.

У нашој пећини су се кажу у стара времена крили ајдуци, у дубини, доле, има један велики камен, а око њега четрдесет мањих, види се да су људском руком ту постављени, а легенда каже да је ту једну зиму провео чувени Старина Новак укривајући се од Турака који су били пронашли његову пећину на Романији, велики камен је кажу био трпеза, а мали су служили за сједење.

Него није ово прича ни о селу ко селу ни о ајдуцима. Ово је прича о нечему или некоме другом.

Једне године на самом почетку зиме прочу се по селу да се у пећини појавио Хук. Нити ко зна шта је или ко је Хук нити како изгледа, али из пећине се чује хук, хучи некад ко вјетар, некад као дисање, зависи како коме и у ком тренутку. Почеше сељаци, што од страха, што од радозналости смишљати разне приче шта је то и како изгледа, те због чега је дошло у наше село. Неки рекоше да се зло спрема, неки веле биће снијег до гузица, неки су само вртили главом значајно се накашљавајући.

Умрије баба Мара Мијатова у сто четвртој години, покојни Лука залелека на сарани и зазва на Хука који нам је зло у село донио, па још вели није ово ништа шта ће још бит кукала нам мајка. Присутном народу на сахрани стогодишње бабе која је три цара упамтила, бијаше непријатнија његова прича него сама сахрана бабе нагло отргнуте од живота у цвијету младости. Реално тек су јој трећи зуби били никли и нико се није надао да их неће потрошити. Шта јој би, млада жена?

Једне неђеље у сеоској цркви бијаше служба, служио покојни прото Неђо, бијаше прва неђеља божићњег поста, причести се све село и веле сад је на Богу шта ће бит с нама, друге нам помоћи нема! Ко да је и било икад икакве друге помоћи, но ајде.

Таман се служба завршила, народ се окупио око проте и питају за савјет, шта нам је чинити!? У то издуши од некле мали Радоје Николин и вели:

-Ја сам јутрос са фењером сиш’о у дно пећине код ајдучке синије и видио Хука!

-Шта си видио мали неђеља те смела!? Завика покојни Ратко, иначе најгласнији човјек у селу, па се рачунало и да је најпаметнији јер ђе је он био присутан никога и ниси могао чут од њега до њега.

-Јесам свете ми неђеље, ја сиш’о да видим шта је!

-Па шта је? Очу се неколико гласова ко у хору.

-Хук! Рече мали, а умјесто хука зачу се мук међу народом који потраја неколико док се опет Ратко не аверти да упита:

-Како изгледа, на шта личи?

-Ја сам сиш’о доли и према фењеру видио да личи на јежа и таман ко кад се јеж смота и спава, а како дише пећина одлијеже. А онда контам ако личи на јежа, смот’о се ко јеж, дише ко јеж, онда море бит једино Хук који је дош’о у наше село да га у црно завије! Рече мали шеретски шепурећи се јер је једини био храбар да након добра два мјесеца неизвјесности и страха спучи опанке и подвеже петљу па оде да види о чему се ради.

-Ама оца ли ти твога ја ћу ти дат! Наљути се Ратко па зграби штап, а у науму га прекиде Јанко и вели:

-Остави се ти Ратко овога јунака! То је за све нас старе прдоње ајдук! Док смо ми проводили ноћи хранећи свој страх од нечега што смо од јежа начинили, једини је он смио отић у пећину и виђет шта је у њој, таман да је међед био.

Народ остави своје црне слутње пред Богородичином црквом поред које би сад било брдо да је сваки камен са срца збиља био кречњак и оде кући без онога страха и бриге са којима су дошли. Мали Радоје и ако гилиптер и чифтелија своје врсте тада заслужи поштовање свега села и тако остаде до вијека.

Године прођоше, и ево остадох један, можда и једини који нашег сеоског Хука још држи у животу и сјећању.

Ево предадох вам, па нек и вама хуче и скида камење са срца…

У оно вријеме бијаху ручни сатови добро скупи, ко је имао сат рачунао се виђенијим и бољим домаћином, па је и у друштву чим се са том справом на руци појави био поштованији и боље се пазило на њега.

У нашем селу у то вријеме био један Млађо, приличито чудан чо’ек био за оно вријеме, по моме виђењу и за данас, он је имао два сата, један носио на лијевој, а други на десној руци, а ни један му никад није био тачан.

Једном пође Млађо пут Мостара рано ујутро, то је било још за Аустроугарске власти, обуче једино одијело које је имао, јер су и одијела тада била ријеткост, метну сатове на руке, устаче шеншир и пође низа страну. Требало је козјом стазом проћ пола Вележи, спушћат се у Кути, па отале низ Ливач и Врапчиће до на жељезничку станицу која је некако таман тада и била прорадила у пуној снази, прошла жељезница преко Ивана до Сарајева и даље кроз Босну.

Кад је био низ Плочно сунце таман обасја Рашку Гору и Раштане, али се Неретве још не дофати, нити доприје до лијеве обале, ко да је и оно презало дотаћи хладноћу Неретве и прегазити на рабачку страну, долина је изгледала подијељено, ко да је пола Божије, а пола ђавоље Боже ти мене опрости.

Таман више Кути срете старог мудраца Лазу који је био толико мудар да му је прича понекад изгледала као будалаштина па је прост народ није могао ни разумјети, те би само потврдно климали главом и једва чекали тренутак да што даље одмакну од њега.

-Добро ти јутро Лазо!

-Добра ти срећа Млађо, куд си то зором упро?

-Ево пош’о у Мостар на воз па ћу пут Сарајева!

-А кад ти полази воз?

-У осам из Мостара!

-А која су сад доба?

-Лијеви ми сат касни по сата, на њему је пола седам, а десни ми брза по сата, на њему је пола осам.

-Па колико је онда стварно?

-Не знам, али се уздам да ћу стић на вријеме!

-Ако ти један касни по сата, а други брза по сата онда је истина између! Сад би по томе требало бит седам! Рече мудрац и дода: – Ако поиташ стићеш таман на вријеме, одавде ти таман сат добра хода треба! Ајд у здрављу!

Млађо пожури схвативши да би могао и прикаснити, али му мисли узе прича о тачном времену у средини између сатова на лијевој и десној руци.

Кас сиђе низ Уборак и докопа се Краљевина, па отале скоро под Сутину дође срете Божу, локалну будалу који је понекад толико махнитао да је простом човјеку то могло изгледати и као мудрост.

-Добро ти јутро Млађо! Ђе ћеш зором?

-Добра ти срећа Божо, ма пош’о на воз у Мостар, па ево таман ћу окаснит!

-А која су доба?

-Лијеви ми сат брза по сата, на њему је пола девет, десни ми касни пола сата, на њему је пола осам!

-Па колико је онда тачно шта велиш ти?

-Рече ми Лазо мудри да гледам тачно између њих, онда би требало бит тачно осам сад, што значи да окадних на воз!

-А кад опет има воз?

-Ујитру у осам сати, али џабе ми кад ја ујитру морам бит у фишкала у Сарајеву!

-Мој Млађо! Ајде ти послушај Божу манитога, ако умијеш навит сат ти навиј оба да је на њима осам сати, па један метни у џеп, а други носи на руци, оба су ти лијепа сата, по дван’ес’ рубиса рек’о би, па куд гођ иђеш ти вазда мијењај сатове и народ ће те још више цијенити, а за Сарајево неш окаснит, Ћири до у Раштане треба двадес и пет минута, ето ти газа на Капићу, само се ође спушћи низ обалу и изуј ципеле, кад прегазиш Неретву на станици си пет минута прије воза, ајде, збогом и пожури!

Млађо пожури и заиста стиже на раштанску станицу пет минута прије воза, а кад најзад сједе у вагон поче размишљати о будалама и мудрацима, затим се осмјехну, нави оба сата на пола девет, десни скиде с руке и метну у џеп, узаслони се, забаци главу и док је Ћиро пиштао и ћућукао он остаде у мислима са Божом и Лазом, покушавајући да разабере ко је од њих већа будала, а ко мудрац.

Тачно између двије руке на којима су Млађини сатови, чељади моја добра, налазе се груди, у грудима као што већ наслућујете бије срце, е ту би можда могло бити нешто истине, ако се добро загледамо, између сатова…

Ова прича је настала негдје осамдесетих у дому здравља у Коњицу.
Тада је јако популарна била пјесма „Сара Шалом“ од Ибрице Јусића, а покојни доктор Ристо, у то вријеме још младић, зафркант, свако јутро послије јутарње кафе би отворио врата од ординације, поздравио присутне у чекаоници на исти, шаљив, али и људски начин, свакога како му његова вјера или народност налаже, а Коњиц је град који са околином врло етнички шаролик.

У то вријеме у Коњицу била нека Сара, инжењер геологије на испитивањима руде у опитним јамама, кажу да је била баш лијепа и вјероватно једина Јеврејка у Коњицу.

Елем, Ристо отвара врата и вели:
„Помоз Бог Србадијо, Фаљен Исус Шокадијо, Муслимани колико вас има Мер’аба вам свима!“ У том тренутку угледа Сару како сједи на клупи поред врата и дода:
„Сара Шалом!“
Неки веле да се баш та пјесма и чула из ординације, али о том потом.

Човјече, немаш више коме назват шалом…