На крај крашког села има једна пећина ко и свака друга, ни по чему посебна. Љети су у њу кад притисне врућина чобани угонили овце око подне да пландују и све је било као што и иначе бива у нашим селима у кршу. Да, сва су углавном у кршу, као некаква маргина између оно мало плодне земље у пољу која се чувала као очи у глави и брда које је скоро увјек у нашим крајевима у залеђу села. Село ко село, неколике камене кућице, поред сваке по чатрња, иза куће појата, поред појате тор, у тору овце, а пред тором торњак.
У нашој пећини су се кажу у стара времена крили ајдуци, у дубини, доле, има један велики камен, а око њега четрдесет мањих, види се да су људском руком ту постављени, а легенда каже да је ту једну зиму провео чувени Старина Новак укривајући се од Турака који су били пронашли његову пећину на Романији, велики камен је кажу био трпеза, а мали су служили за сједење.
Него није ово прича ни о селу ко селу ни о ајдуцима. Ово је прича о нечему или некоме другом.
Једне године на самом почетку зиме прочу се по селу да се у пећини појавио Хук. Нити ко зна шта је или ко је Хук нити како изгледа, али из пећине се чује хук, хучи некад ко вјетар, некад као дисање, зависи како коме и у ком тренутку. Почеше сељаци, што од страха, што од радозналости смишљати разне приче шта је то и како изгледа, те због чега је дошло у наше село. Неки рекоше да се зло спрема, неки веле биће снијег до гузица, неки су само вртили главом значајно се накашљавајући.
Умрије баба Мара Мијатова у сто четвртој години, покојни Лука залелека на сарани и зазва на Хука који нам је зло у село донио, па још вели није ово ништа шта ће још бит кукала нам мајка. Присутном народу на сахрани стогодишње бабе која је три цара упамтила, бијаше непријатнија његова прича него сама сахрана бабе нагло отргнуте од живота у цвијету младости. Реално тек су јој трећи зуби били никли и нико се није надао да их неће потрошити. Шта јој би, млада жена?
Једне неђеље у сеоској цркви бијаше служба, служио покојни прото Неђо, бијаше прва неђеља божићњег поста, причести се све село и веле сад је на Богу шта ће бит с нама, друге нам помоћи нема! Ко да је и било икад икакве друге помоћи, но ајде.
Таман се служба завршила, народ се окупио око проте и питају за савјет, шта нам је чинити!? У то издуши од некле мали Радоје Николин и вели:
-Ја сам јутрос са фењером сиш’о у дно пећине код ајдучке синије и видио Хука!
-Шта си видио мали неђеља те смела!? Завика покојни Ратко, иначе најгласнији човјек у селу, па се рачунало и да је најпаметнији јер ђе је он био присутан никога и ниси могао чут од њега до њега.
-Јесам свете ми неђеље, ја сиш’о да видим шта је!
-Па шта је? Очу се неколико гласова ко у хору.
-Хук! Рече мали, а умјесто хука зачу се мук међу народом који потраја неколико док се опет Ратко не аверти да упита:
-Како изгледа, на шта личи?
-Ја сам сиш’о доли и према фењеру видио да личи на јежа и таман ко кад се јеж смота и спава, а како дише пећина одлијеже. А онда контам ако личи на јежа, смот’о се ко јеж, дише ко јеж, онда море бит једино Хук који је дош’о у наше село да га у црно завије! Рече мали шеретски шепурећи се јер је једини био храбар да након добра два мјесеца неизвјесности и страха спучи опанке и подвеже петљу па оде да види о чему се ради.
-Ама оца ли ти твога ја ћу ти дат! Наљути се Ратко па зграби штап, а у науму га прекиде Јанко и вели:
-Остави се ти Ратко овога јунака! То је за све нас старе прдоње ајдук! Док смо ми проводили ноћи хранећи свој страх од нечега што смо од јежа начинили, једини је он смио отић у пећину и виђет шта је у њој, таман да је међед био.
Народ остави своје црне слутње пред Богородичином црквом поред које би сад било брдо да је сваки камен са срца збиља био кречњак и оде кући без онога страха и бриге са којима су дошли. Мали Радоје и ако гилиптер и чифтелија своје врсте тада заслужи поштовање свега села и тако остаде до вијека.
Године прођоше, и ево остадох један, можда и једини који нашег сеоског Хука још држи у животу и сјећању.
Ево предадох вам, па нек и вама хуче и скида камење са срца…