Да, вољела је цвијеће, кадифе су јој биле омиљене, а ни гладијоле нису заостајале за њима. Ако си желио да јој донесеш нешто што ће је обрадовати то је био жив цвијет који би она посадила у своје цвијетњаке поред одрене или испред куће, ограђене каменим плочама.
Када су се неколико година послије рата најзад вратили у своју кућу прво што је почела да обнавља и подиже, као да себе наново подиже у кући коју су њих двоје заједно с ледине изградили, то је било цвијеће.
Док смо отац и ја изљевали порушени зид око дворишта и на оним дијеловима који су остали наузгор варили жељезне стубове од ограде за остатке старих, украдених, она је садила цвијеће. Вољела је вишегодишње врсте и сваку садницу је знала и понашала се према њој као према особи.
Ако би нека у прољеће каснила, бринула је, као мајка о дјетету које није на вријеме проходало. Бринула је она и друге бриге, о свима нама, о дјеци и унучадима који смо се већ разишли. Бринула је и о оном гробу у Краљевинама, чија је тама висила над нашим животима, па бих још као дјечак осјећао грижу савјести ако сам се гласније насмијао. Туга је била обавеза, поготово на неке дане које смо чини ми се научили прије него што смо проговорили сестра и ја.
О оцу је бринула највише, рекла би да он не чује „Он је рањен, није му лако, пазите га!“ и заиста, био је рањен како ни један човјек у свијету не би требао и смио бити рањен. Чини ми се живио је само због нас, да бисмо имали оца, а опет и она исто тако. Имали су једно друго, ону своју тугу и нас. Вријеме је пролазило, очев и мајчин бол никад, веселили су се нашим радостима, унучадима и дјечијим играријама и досјеткама. Близанце су били подијелили међу се, Милош је био ђедов, Радош бабин и то је тако. Ни остале нису мање вољели, а имали их слава Богу доста, но њих два су ипак имали посебно мјесто и третман чак и кад им је већ било по двадесет.
Кад је већ онемоћала и отежала на ногама, није више ишла у гробље. Унијела би један лимени лавор напуњен пијеском под икону и у њега запалила свијеће намјењене за покој душа свих којих би се сјетила, било да су нам род, комшије, кумови или чисто пролазници кроз наше животе. Прекрстила би се и шапутала неке своје молитве које нисмо могли разумјети, стајала би дуго, док и задња свијећа не догори, а тек онда износила тај свој инпровизовани свијећњак, брисала сузе и настављала са обавезама као да ништа било није.
Узели су се против воље њеног оца. Други дан Божића шездесете је отац и стричеви узели пред вече једног сунчаног зимског дана док је затварала овце у тор. Ђед након што је видио да је дуго нема у кућу пошао био у потјеру, мало фалило да крв падне, али даде Бог опет смирења па све прође добро. Двије фамилије дотле зараћене помирише се због мојих Ромеа и Јулије, а крваве кошуље се заборавише. Прође вријеме, одселише у Мостар, скућише се, родише три кћери и ријешише да је то доста, троје дјеце, Бог дао лијепе, здраве ко јабуке, шта ће нам више. Он доби посао као шофер у мостарском аутопревозу, тада једној од највећих транспортних фирми у држави, она се никад није запослила, као што ни као дијете у школу никад није пошла. Прече је било преузети улогу покојне мајке која јој умрије на порођају кад је она, најстарија, имала једанаест. Узе дјевојчица на себе терет одгајања два брата, сестре и бебе од шест сати. Отац јој се ускоро ожени опет, причала је да јој је маћеха била као мајка, но и она болешљива „Па смо је морали пазити да нам и она не умре“, тако би рекла. Доби још сестру и брата од друге мајке и настави бринути о њима све до оне вечери кад побјеже у свој нови дом.
Елем након сто мука и реуме зарађене у постанарској соби мемљиве и хладне Џабића Куле најзад уселише у своју кућу, а она настави у прољеће сакупљати хумске овце и тјерати код оца на катун на чување, тако све до оне кобне хиљаду деветсто седамдесет и седме. Дођоше неђе пред вече браћа на Пољану и рекоше јој да се Фима опржила по руци и да треба да се иде за Мостар. Ефимија – Фима, гимназијалка од седамнаест година, најљепша у околини, послушна, надарена за сликарство, већ су нека позната сликарска имена у Паризу видјела њене радове и слала јој потписане умјетничке часописе и зборнике са изложби захваљујући комшији Џабићу који је живио тамо. Што би у нас рекли „Ко да је Бог за себе гојио“. Након пар сати вожње и даље не знајући шта се заиста догодило, очекујући да ће наћи кћер са опекотином на руци и излијечити је својим мелемом који је наслиједила од свекрве, а њиме лијечила опекотине и докторској дјеци, дођоше пред кућу, а кућа и авлија пуне народа. Народ се ћутке размаче да прођу, гледајући у црну земљу, а на вратима срете њега, своју једину љубав и ослонац.
-Шта се десило мој Душане?
-Убио сам Фиму! Одговори он, мислећи да већ зна, да је дошла због тога, да су јој браћа рекла да је несретним случајем, паркирајући камион у рикверц пред кућу ударио Фиму која је покушала да иза камиона узме кадицу са вешом што је бјеше понијела да рашири на штрик.
Ухвати је несвестица, браћа је придржаше да не падне, а након што дође себи подиже главу, погледа га и изусти:
-Фала Богу па ниси туђе!
Усели се жалост у кућу на велика врата, прође и година и на годишњицу дође између осталих наш мудри ђед Милан који је такође двоје дјеце сахранио. Црни пришт ваљда.
-Ђецо, немојте да вас увриједим, ја сам двоје саранио! Ако себи добро мислите родите још ђеце! То је рањеном срцу једина утјеха!
Послушаше га и родисмо се сестра па ја. Добих име по ђеду, Милан. Ђеда тада већ није било, али знам да неђе горе зна за мене.
Ето, опет прође много времена, дочекаше много радости, добише једанаесторо унучади, не знаш које је љепше, паметније, надареније и боље. Но таман кад се родило девето, опет жалост, сахранисмо Стефана, најљепшег и највриједнијег, таман у Фимином добу.
Врисну још једна мајка и у њој умрије један свијет, још један отац врисну у себи не пустивши сузу, јер очеви су такви.
Мајка ускоро умрије, отац који је био овисан о њој, о оној искреној љубави која га бодри и Богу захваљује чак и онда кад јој нехотице убија прворођено чедо, разбоље се и напусти нас ево неки дан.
Остаде један одговор на изреку „Ко зна за шта је то добро“ јер је по сестру и мене било добро што смо се родили као утјеха за сестрину смрт.
Остаде успомена на једну љубав о каквој пјесници сањају, остаде ми слика њих двоје док сједе на каучу у својим осамдесетим једно поред другог држећи се за руке.
Остаде гранитна плоча са натписима Ефимија, Љубица и Душан, баш сам јутрос упалио свијеће и на поласку закључао празну кућу, погледао низ башту и видио мноштво кадифа процвјеталих из сјемена које је вјетар разнио из оних њених цвјећњака који су одољели мостарским челопецима и сушама ево већ три године од када је ријетко ико ту, баш као што смо ми расути по свијету.
Остаде благослов реченице „Фала Богу па ниси туђе“ и суза.
Остаде измијешана жалост и радост како их само живот измијешати може.
Добих вријеме да испричам ову причу, а да макар њима двома не отворим рану. Сестрама хоћу, али опростиће. Сестре су то!
