Бијах данас на Скадарском језеру, а тамо дјеца у жељи да се поиграју са слатководним раком, потјераше га, а он у страху за голи живот побјеже и сакри се нигдје друго него испод моје ноге. Читав доживљај натјера ме да размишљам о животу, игри, Богу и томе да човјек као и свако друго живо биће једноставно мора имати некакав ослонац и заклон на који може рачунати у сваком тренутку. Ако то нема онда то и није неки живот, више преживљавање у погнутом претрчавању између привремених заклона, стално изложен непријатељској ватри.

Онда помислих како ли моја сандала и ја на чијој је нози дјелујемо томе маленом бићу, да ли као сигуран и чврст камен под који може да се сакрије или можда као нога некаквог Божанства и његово покровитељство?

Да ли је тај божји створ дјечију игру која за њега може бити кобна доживио исто као што и ми доживљавамо поигравања живота са нама лично? Можда се живот само игра, а та игра за нас може бити кобна?

Шта ли је зглавкару у глави?