-Како је Лазаре!?

-Упекло! – Одговори старац кратко и пожури не би ли се што прије домогао хлада под старом кошћелом поред сеоског бунара која је и постојала само због хлада.

Додуше њене преслатке ситне плодове су већ вијековима користили сви нараштаји сеоских дјечака, што да се засладе, а више да о јаду забављају комшилук и стоку гађајући их њима из пухаљки које су правили од зовових гранчица пробушених врелом жицом.

Бунар је кажу ископао н’акав Ђуро који се вратио из турског ропства, седам година га је копао и зидао, за то вријеме не изговоривши ни једну једину ријеч, народ је мислио да је у ропству занијемио или му је чак тамо ишчупан језик.

О још увијек живом човјеку су по околини кружиле приче и легенде као о каквом далеком и непознатом епском јунаку, а он једнако ћути и копа, не обраћа пажњу.

Чим заврши бунар почео је копат себи гроб, исто у тишини, а након завршена посла умро на каменој клупи, под кошћелом, крај бунара

Бунар је дубок четрдесет метара, вода из њега је и по овој жеги и челопеку толико хладна да ти уста утрну кад се напијеш.

Кад само прођеш поред њега из вратница се чује хука као да нека силна вода у дубини тече, веле да је доле подземна ријека величине Неретве.

Кошћела је кажу и када је Ђуро копао бунар била иста као сад, на њу је качио колутуру преко које је вадио материјал из бунара. Она као запечаћена, не дозвољава времену да је натјера на било какву промјену, да на њој остави трага. Биће да је задовољна собом!

Неколико метара од кошћеле почиње Ђурина главица, зелено узвишење правилног облика на врху којег је огроман орах широке крошње и дебелог, снажног стабла. Главица је толика да се о Илиндану, на сеоску славу, на њеном равном врху око ораха коло игра, и то не мало коло, све што има омладине из дванаест заселака ту се уфати по руке и везе у колу.

Е, ту главицу је исто направио Ђуро од онога што је ископао из бунара, а на врх ње посадио орах који је по сеоској причи врана бацила преда њ кад је завршио све радове око бунара и главице.

Пред вече, кад се стока дојави и позатвара у штале и торове обзидане каменим сувозидом, кад се заврше сви послови у пољу и на њиви, намири се стока и најзад чељад, јер сеоско чељаде вазда себе остави као задњу обавезу, све друго је прече. Тада се под орах одакле се пружа поглед преко цијелог поља, на свих дванаест засеока под обронцима планине, гдје један по један прозор освјетљен петролејком или фењером почиње жмиркати као жеравица искочила из огњишта, полако окупља овећа група старијих домаћина, увијек је ту домаћа лоза коју наизмјенично потежу из флаше и једна чаша, она са разговором.

Бунар баш тада у доба смираја добија некакву посебну форму, више сопствени израз, ријеч. Било мјесечине или не, он некако доминира у предјелу ширећи ону бјелину свога камена чак и у мраку, рекао би човјек ено га свијетли.

Широки камени зид из којег као да расту четири стржеве греде, негдје на средини повезане штицама између којих је углављен чекрк, а преко њега нагет кров на двије воде покривен подлачком, који и даље траје као успомена на Ђуру који је шутке копао градећи истовремено главицу и бунар.

Колико год да је човјек сатран и измучен од цјелодневног тежачења у сељачким пословима, да не кажем мукама, под орахом на Ђуриној главици за само један тренутак се одмори и осјети некакво олакшање и мир у души, као да се подобро наспавао или не знам ни ја како одморио.

Да ли је то због мириса тамјана који се испод ораха шири по некад све до бунара, па и до раскршћа, а под орахом вазда? Исти мирис се шири и око Ђуриног гроба обиљеженог само једном каменом плочом код узглавља на којој нема ни једног слова, само мали крстић урезан Ђурином чакијицом за живота, у оближњем сеоском гробљу. На гробу му се кажу годинама већ, у ноћи уочи Илиндана прикаже и свјетлосни стуб који излази из гроба и удара у небеса.

Преклањске године дође наква жена, муслиманка из Бугојна, пита које је Ђурина главица, пошто ми у селу имамо главица колико ‘оћеш, да се ја питам могло би се село зват Главичине. Налети на мене да ме упита, ја је поведох да јој покажем, она пође са мном пјешке, онај чо’ек што је довез’о оста у колима.

Дођосмо на главицу, а она три пута обађе око ораха сваки пут на истом мјесту клече па челом дофати ону жилу што вири из земље, онда се окрену па врком озга’ на бунар, зафати кову воде па се прво трипут уми, па онда трипут попи воде из кове.

Кад је пошла пут кола ја је упитах што то ради и окле је уопште у нашем селу које никоме није на успут, а она вели да је тешко болесна и да јој се накав свети Ђуро у сну јавио и рек’о јој да ће ако то тако учини оздравит.

Сам мислим е моја баба, тај ти није прич’о ни кад је жив био, а камо ли сад кад одмара под боровима толико дуго да су и унуци оних који су га познавали легли поред њега.

Ето, народ у свашто вјерује и свашто ће човјеку на сан доћ у она доба кад се са животом највише хрве.

-Него, јуче ме нешто глава забоље толико да ми сузе фрцају ко љешници, јутрос наумих отић под орах да пробам и ја, нећу вала клањат, ‘оћу цигар ду’ана запалит и у повратку се напит воде на бунару, та нисам једном тако. Неће ми горе бит сигурно, а хоће ли боље видићемо. ‘Ајде с Богом, немам ти кад више ни дуванит ни диванит, а и ти си вјерујем у журби, осим ако неш са мном на Ђурину главицу!?

-Ама нисам ти одма мог’о одма’ рећ, све мислим смијаћеш ми се, и ја сам тамо пош’о, ово ме кољено пробада…

А Ђуро, или није мог’о или није хтио да проговара, то ће остати тајна заувијек, шта је он све унутар себе причао и с киме, то је једино он знао и уза њ Бог, ево његова тишина ако ништа одјекну међу нама двојицом…