Свакога је гледао директно у очи, људи би обично склањали поглед, као што иначе чине, постиде се, шта ли, а он, није знао чак ни лијепу даму да одмјери као што иначе мушкарци то чине. Очи су за њега биле једино у шта је могао да гледа, као да је остатак особе некако угуран у те очи и да једино тако може да је сагледа!
Празне очи га никада нису привлачиле, у њима је морало бити много духа, много личности се морало крити иза погледа да би га привукле, јер шта је поглед ако нема одраз?
То његово пиљење је по некад знало бити страшно иритантно.
Није изгледао попут свих других, штрчао је цијелим бићем, са подужом брадом и косом вјечито везаном у реп, једино су му се очи издвајале из те тамно риђе масе некада више налик на лављу него на људску главу, па још и крупан, са тим некаквим ставом битности и стамености, одавао је утисак да себе сматра центром свијета, своју кичму осовином чији је сателит читав универзум.
Додуше он је човјека као појаву у васељени и гледао баш тако, па и себе међу остатком човјечанства!
Јануар у Војводини зна бити баш хладан, чак и када кошава лагано, лијено пирка, више се ваља по предјелу, јутарњи сати умију гребати по лицу, нагонити сузе на очи и парати ноздрве.
Замрзнута стакла по излозима, мирис печеног кестења помијешан са мирисом дувана, иње што се хвата на обрве, необично ведар и бистар дан, сунчеви зраци који уопште не грију, као да су и они узели слободне дане за празнике па су ту само у шетњи, уз све то и неизоставан звук његових гломазних кундура које као да се сваким кораком залијепе за тло па слиједећим отпуцкују и силом крећу даље, и ђонови би зеру мира само за себе.
Град је након празника био тромав и празан као теретни воз на изласку из фабрике.
Шетајући, ако се онај његов брзи ход, за којим је свако нормалан морао притрчкавати икада могао назвати шетњом, поред позоришта, са намјером да се домогне парка и нахрани лабудове оним комадом хљеба из џепа свог дугог, црног вуненог капута, какав нико није носио већ деценијама, али ето он јесте, па се даље спустити до Дунава те попити кафу на сплаву и прочитати новине.
Баш ту код клупе испод позоришног степеништа неколико метара од њега пажњу му привукоше очи, из црвеног капута закопчаног до врха и шала који је скривао крагну и све до врха носа, су једино очи и вириле, остатак појаве је скривао шешир, онај дебели, зимски, такође црвен.
Гледала га је равно у очи!
Прошао је поред ње не желећи да прође, хтијући да стане и окамени се у призору. Како су се мимоилазили ни једно од њих није жељело да одвоји поглед од оног другог, као да су им се погледи на оној зими замрзли један за други неком невидљивом леденицом.
У једном тренутку је схватио да се одмичу корачајући уназад, обоје невољно и као да желе стати и вратити се, рећи нешто или само наставити да гледају једно друго.
-Ма идем ка њој! Помисли и истовремено схвати да су већ једно испред другога и нетремице се гледају држећи се за руке.
-С сањао сам те! Пола свог живота те сањам! Једва изусти избезумљен, размишљајући да ли се уопште пробудио, да ли и ово сања и ако сања, већ је требало да је на станици, воз за Врбас му је сад вјероватно отишао, а одатле је требао шинобусом за Сомбор…
-Нису то били снови! Све ћу да ти објасним, хајде, идемо да нахранимо лабудове, па ћу ти код Мише на сплаву све објаснити уз кафу! Вјероватно то негдје у себи и знаш, ја сам Јелена, можеш престати да ме гледаш, пази куда ходаш!
И даље није био начисто да ли је будан…