Аутобуска станица, гдје људи у овом мјесецу пуном празника дочекују и прате рођаке, пријатеље и друге драге људе, па и ја ето, стојим и чекам…Остаци на око разбијене, побијеђене и скроз скршене зиме сјеку босонога стопала циганчета и наносе му ране које ће прерасти у ожиљке живота на одраслом човјеку како ће га ријетки икад назвати.
Пијан и сит до лудила не примјећујем призор, док ми задњи живац полако чупа пиљак у мојој топлој ципели.
Мука, тресем ногом, збијам га негдје у ћошу гдје ми не смета, заокупљен све већим и мржим проблемом већ споменутог пиљка чујем, али не обраћам пажњу на питање које као упућено негдје из даљине и неком другом, и не треба да разумијем „Чико имаш ли пола марке?“ .
Опет тресем, опет куцкам петом о тло и стежем усне у положај спреман за псовку, ‘ти пиљак и живот и кад морам чекат ту и трпит ово шенлучење унутар моје топле ципеле, ипак ћутим.
Опет оно исто питање, само сад мало ближе и некако личније природе, мада овај пут некако тише и умилније „Чико имаш ли пола марке?“
Спуштам поглед и напокон примјећујем чупаво створење, онако мусаво и пексино, са својих дванаест и по кила како ме молећиво гледа и цупка на своја два боса штапића , „Чико имаш ли пола марке?“
„МРШ!“ одговарам кратко и одмичем се пар корака даље да скинем напаст с врата.