Као када од комшије позајмиш мотику па је вратиш поломљене држалице и правиш се да ништа није било, или коња, гониш га по странпутицама и натјераш га да сломије ногу, његов живот је тада упропаштен јер коњу нога не прераста, а власнику вриједи само здрав…

Тако сам и ја прије пуно година, које су у односу на вјечност ништавне, позајмио од једног  доброг, старог Бога нову новцату душу, да је користим, пазим, чувам и његујем, храним, угојим, и помогнем јој да одрасте. Међутим нисам је баш добро чувао, недостајало јој је пажње, а и давао сам јој сувише лошу храну.

Сад имам фрактуру душе, срећом она није коњска нога која не може да прерасте, ако бих постао бољи домаћин могао бих сасвим солидно да припремим душу за повратак њеном власнику.

Питам се сада, кад сам већ навикао бити лош душеносац и оматорио у лошим навикама, како да се промијеним и почнем се према тој позајмљеној души понашати као добри домаћин, скоро као да је моја?
Да ли је могуће човјека промијенити или је на снази она стара „каквог те колијевка изљуља, онаквога те мотика закопа“ ако је тако награбусио сам када једног дана будем требао да вратим позајмљено.