-Бога ти Гоја што ти мене зовеш кумом, а нити су нам фамилије кумовске нити смо нас двојица један другом кумовали? Упита Мула Хасан након много година Гојиних „кумања“.
-Нисмо ја и ти, али су нам народи, или не знам како би другачије реко, исти смо народ, да кажем феле су нам кумовске!
-Какве болан феле? Мислиш ли на муслимане и православне?
-Мислим, али баш на нас ође, на Србе и Муслимане!
-Па како кумовске феле?
-У обе феле сваки нови живот се украси и кумством! Крсти се дијете, рађа се христијан – кумство, сунети се – кумство, вјенчава се, дакле почиње брачни живот – кумство…
-Па како онда ово?
-Толико смо ђеце једни другима кроз вијекове увели у нови живот мој Хасане, на жалост онај загробни да не можемо ништа бити до кумови! Мада ја се не бих љутио, а и сам то знаш да си ми ти и на неки љепши начин кум јер да га измишљам измислио би га да буде налик на тебе или на Илију!
Заврши Гоја своју тужну, но и болно тачну причу о жалосном кумству двије, па и више фела овдје код нас, а сунце настави према Планиници ко да ништа било није, врапци не прекинуше цвркут као ни чактари на звонарима који су пред стадима ишли из стране трчећи ка привиду сигурности свог тора. Никога до Хасана не дотиче ова истина која би требала васељену да устави.