Била неђе у свијету наква криза, а Гоја једини у селу немадијаше мишљење о том „могућем сукобу свјетских размјера“ којим су тих дана биле заузете све сеоске бабе жељне каква трача или догађаја довољно великог да њихове биједне монотоне животе ишчаши из колоточине, па макар то било и крвопролиће на нивоу цијелог свијета.
Једне неђеље док је Гоја као и обично послије службе божије стајао међу виђенијим домаћинима у црквеној авлији и разговарао о њима битним стварима, што би се рекло „из своје авлије“, приђе му Маринко Урошев. Као што то иначе чине људи у покушају да некога подвргну руглу или подсмјеху, стаде Маринко пешес корака од Гоје па загалами:
-На чијој си ти страни Гоја?
Гоја га погледа преко ока па чини ми се прије нег што онај уфати зрака завика једнако гласно:
-О далеку свијету и још даљим истинама ја не знам ништа и као тако неук не могу имати ни страну! Једино што сам сируран мој сеоски мазлуме је да никад ни у чему нећу бити на твојој страни јер као што не знам ћока ни истине ономе тамо тако о теби знам много!
И као што знам онако и пресуђујем себи, а по себи и знам да мени међу олошем и пробисвјетима никад није било мјесто!
Оно народа што је слушало поче да се разилази, шутке, без велика комешања, а уз Гоју као и обично остадоше они који су уза њ и били.
-И у рату и у миру, најтежи су веле терет ораси у џепу кад сретнеш поштена чоека који ником није дужан и крив! Закључи Јован па додаде:
-Ено нам маше Илија да уљегнемо њему у гостопримницу!