Име мога племена у старом језику мог народа означава идол Световида, не чуди се дакле што памтим своје претке и њихова вјеровања и ако сам Хришћанин. Тај идол је био дрвени као и све наше прије хришћанства, но увјек се кажу у нашим крајевима постављао на камен у планини, не чуди се што сам тврдоглав, непоколебљив и срастао са овим кршем!

ИИме мога племена је име два села и једног језера којим је потопљено треће истоимено село, сва три села су га славили као заштитника и у свима је некада постојао идол Световида.
Тим именом се зове један од врхова Вележи и не мораш питати зашто тако волим њене стијене и змајеве скривене по тијелу окамењеног Велеса!

Моје племе је сачувало своје име још од времена док смо имали своју земљу, своју власт и своје богове, оно никада није мијењано и моја браћа постоје од Јадрана до Кијева. Моје племе је велико. Ми смо дјеца Световида, они који су били прије свега за шта знате. Видимо се на Видуши, озиремо се на Озрену, зрцамо се у зрцалу, озиремо се и под Озринићима умивајући Вид очињи бистром водом као зрцало из Видовог потока. Гдје год се окренеш наћи ћеш некога од Видових чеда које је оставио да бдијемо на Јаву над вама који не видите нас који слависмо Видовдан прије Видовдана.

Да, Видовдан је постојао прије Видовдана, но то нам не смета да се и данас сјећамо и славимо Видовдан те на том коријену растемо, јачамо, зријемо и умиремо, смрћу остављајући сјеме за будуће изданке шуме чеда Видових.