Постоји биће, можда је боље рећи појава или створ, којег су се наши стари још живо сјећали и знали да је оно ту, са нама, чак и када га не видимо, а не видимо га никад јер је невидљиво.

У почетку су га звали именом које се не да написати јер је то више мумљање него ријеч, најсличније је оном мумљању од три тона или три гласа које се у нас користи за негацију или одрицање, знаш оно, ако је „да“ онда нешто као „мхм“, а ако је не онда „мкм“, е па звали су га тим другим обликом.

Касније, како смо почињали да учимо писмена и књиге почели смо заборављати и себе и своје ријечи, такорећи губити се у књигама.

У том губљењу скоро смо изгубили онога за кога смо вјеровали да помаже нашим женама да се породе, да им баш оно пуни груди млијеком да би наша новорођенчад имала чиме да се нахране након првог плача. Оно што је дању чувало нашу кућу од Омаја, а ноћу стоку да јој џуџани не гризу уши и не пију крв.

Вјеровали смо у њега, знали да постоји и ако га никада нисмо видјели нити чули. Ни на који начин га чулима нисмо могли искусити, али смо осјећали.

Покушали смо писмено да га зовемо Макам, Маан, Макм, на крају и Мум, али му се та имена нису свидјела, нису се примила и на крају је нестао.

Изгледа да је овај наш брат и помоћник живио само у нама, у нашим душама и домаћинствима, све док смо га се сјећали и осјећали.

Питам се да ли тако и људи постоје док о њима постоје сјећања и осјећања везана за њих? Да ли оно што сам једино у православној цркви код славенских народа чуо приликом нечије смрти: „Вјечан му помен!“ Значи да човјек постоји све док га спомињемо, дакле док на њега постоји сјећање?

Ако је тако, онда сјећајмо се људи, не допустимо да нестану!

Можда мој створ чије име ћеш сада чути како измумљавам премда ниси поред мене, сада настаје јер сам се присјетио легенде о њему, а можда и твој јер сам те увукао у ово сјећање и пружио ти избор да се сјетиш и родиш себи свога створа из сјећања!?

Само се сјети себе и све ће остало доћи, осјети или сјети, свеједно…