„Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари,
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.“

Дис

Заспах синоћ и нешто сам лоше спавао, a ово ме раме боли па се не могу намјестит, све мало спавам, а мало се вртим. У нека доба заспах и на сан ми дође ко сједим ја на дрвеној столици у н’аквој старој кући, а поред мене на кревету са бијелим јашмаком на глави свезаним под брадом сједи старица. Мршава, космата старица, али лијепа, ведрих очију и веселог лица, у љубичастој хаљини са ситним бијелим цвјетићима, на ногама јој затворене црне покућне папе. До узглавља кревета штокрла, на њој бијели порцулански тањир са плавим кругом око ивице, у њему отворена чакија и до пола огуљена јабука. Руке јој на кољенима, танке и усахле, боје сличне воску.

Кроз дрвени прозор подијељен на четири стакла у дебелом каменом зиду се пробијају посљедњи зраци сунца, чује се лавеж торњака и блејање стада, мирис јоргована се мијеша са мирисом кише.

-Знаш ли што сам те звала?

-Не знам баба, не знам ни да си ме звала ни окле ја овдје нити гдје сам, а не знам ни ко си ти!

-Дозвала сам те да ти кажем да се поправљаш! Мораш се опаметит, мораш бити бољи, мораш се потрудит око своје чељади, око оца, о старог се човјека најлакше огријешити! Пази како ћеш и са осталим народом, човјек на овај свијет понесе једино оно што народ упамти и како народ осјети о њему! Ниси ме упозн’о, Љубица те касно родила, јеси ли чуо икад за бабу Нову?

-Како нисам, то ми је прабаба била! Од Милићевића из Лакта, покојна мајка је причала да је живила сто четири године…

-Јелка је мени име, како сам била најмлађа невјеста у кући кад сам дошла прозвали ме Нова и остала Нова до потоњег дана, а преко осамдесет година сам била у Рачића кући!

-Чекај, ти си моја прабаба? Устајем и љубим јој руку која мирише на босиљак.

У том тренутку схватам да сам негдје изван свијета на који сам навикао, све је опипљиво, чујем звуке, осјећам мирисе познатог села у кишовити смирај дана, осјетим додир те мршаве старачке ручице, но ипак као да ми нешто недостаје, можда је то вријеме, једноставно знам да оно овдје не постоји.

-Ђецо моја има вас слава Богу много, дочекала сам жива да видим праунучад, нисам вас давно напустила, нисам никад, али тијелом нисам давно отишла између вас, а ево већ ми праунучад унучад имају. Живот није вазда пјесма и весеље, човјеку Бог да некад и сузу да пусти, пусти на чељаде и рану непреболну, ону коју ћеш носити док душу не испустиш. Све је то оно што нас чини и оно што одређује куда ћемо послије овог искушења на земљи или што би ви данас рекли испита. Постоје три живота, један је прије рођења, њега потпуно заборавимо кад проговоримо, други је тај што сада живиш и припази како ћеш с њим, тим животом заслужујеш слиједећи, а то је онај који је најбитнији, како посијеш онако ћеш жети! Кад се душа једном отараси тијела онда се врати и сјећање на онај први живот.

-А баба како је овдје? Како је човјеку који је био добар у животу, а како ономе који није?

-А како, ево видиш, неко овако, неко онако, није то баш једнако свакоме ни ође, није свако био једнако добар, а ни једнако лош и не може ни ође свакоме бити исто. Мени је тамо било добро, нисам у Бога много искала, била задовољна с оним што сам имала. Нисам се на Бога љутила ни кад ми није све било како ја хоћу, а више није било него што јес’. Нисмо ми живјели ко ви данас, ми смо знали да нисмо силни и да не зависи баш све од нас и нашег труда. Посијеш жито баш на вријеме, уредиш му земљу баш онако како треба, удари му киша на вријеме, рек’о би чо’ек биће море ‘шенице, удари вјетар и поваља га у невријеме, мање га пожањеш него што си посијао, човјек снује Господ одлучује. Роди ти се дијете, реко би син ко јабука, село ће се поносит домаћином, њега однесе сушица и шта ћеш, жалост јесте, али мора се даље, да си се ти питао умјесто њега би лег’о у црну земљу, али не питаш се ништа! Ви се пуно уздате у себе, а мало дајете Богу на вољу, то вам ствара више муке него ишта друго! Нити се жените нити удајете док вам се не намјести згода, а та ваша згода вам је ко покошено сијено, попрхне киша и оно поцрни и имаш га, а као да и немаш, ништа га неће, то више није храна за стоку што би требало да буде. Иђете у град, остављате пусто огњиште, на селу иксан преживи некако, ако изда кртола роди жито, ако изда жито роди воће, вазда се има од чега преживјет, с муком, али се преживи! Од чега ћеш преживит у граду ако газди пане на памет да ти каже да му више не требаш? Велиш имаш плате толико да мореш ‘ранит једно дијете? Шта ти остане од куће коју један метак море са’ранит?

-Али баба како ћу родит више дјеце кад знам да их не могу ни хранит ни облачит нити им пружит друге потребе?

-Не знаш ти ништа! Исто као што ни ја нисам знала! „Ко се роди роди му се и нафака“ није народ џаба то рек’о! Знаш ли ти колико се сиротиње ође у селу родило што је народ мислио да ће покрепат ко гладни пилићи па да Бог па се рек’о би ниоткуд домаћин обогати и боље преживи та сиротиња него оне куће чувене што су вазда имале и бијелије ‘чела!? Много, а исто тако се ископало кућа које су мислиле да могу све село ‘љебом ‘ранит до вијека!

-Значи да се пустимо низ воду па шта Бог да?

-Није баш низ воду, треба се трудити и држати главу изнад воде, а опет и вода је боља него у ватру скакати, од онога што ватра однесе никакве користи нема, а вода умије однијети и на боље мјесто! Иђи сад, причаћемо други пут, сад имам посла!

-Како мислиш имаш посла, зар и овдје?

-Не него смо ође сви беспослени и ето све нам је потаман, само лежимо и гледамо у небеса!

-Како у небеса, зар нису ово небеса!?

-Имаћу ја муке да тебе ишта научим, али даће Бог па ћеш научити! Иђи сад и нека ти је Бог у помоћ!