-Били ми на наквој експедицији у Африци, знаш ти ђе је то чо’ече? Два сата паробродом из Шпаније, а Шпанија преко бијела свијета!
Тада сам ти иш’о с планинарима, бирали су овако јаке момке који могу добро ић и добро понијет, Шерпасима су нас звали.
Наш пос’о је био да изнесемо опрему до базног логора, а даље ђе се треба пет са конопцима ми не идемо, то иду сами планинари, ми ко господа лежимо, одмарамо све док се они не врате, а знају по пет дана остат на брду.
Тежак је и крвав тај планинарски пос’о, али мора и то неко радит, ко и сваки други пос’о.
А болан то све неки фини и школовани људи, ама то би директори могли бит, како нису никакав бољи пос’о нашли никад ми јасно неће бит!
Него да се вратим на причу!
То је била експедиција на некакав врх Агонкава или слично, не знам на којем је то језику, нити сам кад упамтио нити знао изговорит то!
Елем добри мој, прву вече кад смо се улогоровали у подножју те планине, дође накав црнац, ма прије би рек’о мајмун но чо’ек, малешно нешто, црно ко угарак, на њему нешто таман ко сукња, а све жмирка кад ти штогођ прича. Језик им је да бок сачува, то нешто млати језиком, клепеће, таман ко да се ругаш коме! Дође оно и поче ономе главном планинару нешто причат, он зазва ону женетину што је била с нама ко преводилац, она слуша оног Угљешу, па све нешто оном шефу шапће.
Он се окрену и вели нама:
– Чувајте се кобри наочарки!
-Шта ти је то? Завика неко.
-Змије, вели, и много су опасне, ако те уједе, а не примиш ‘њекцију за пет минута си богин!
Онђе бијаше збиља лијепо, зелени се она планина, а нешто мирише таман ко вријесак, па ко да се од некле још нана и босиљак мијешају, а доље униже долина велика, по ђе које дрво пробехарало, цвијеће пољско процватило, а на дну долине ријека велика па се све црвени, ко да ватра из ње пламти како сунце обара западу.
Ама онај поглед не да очију са себе скинут!
Легли ми, спарина у оном шатору, ја устадох те раскопчах она ко врата шаторска да уђе мало зрака, вратих се и заспах.
Ама није мешчини ни пет минута прошло, а мени таман ко да нешто гамиже по прсима, ја помислих да ми се није она женетина привукла, тачно сам примијетио да ме кибуцује кад смо са пароброда сашли!
Отворих ја једно око, ко велим да не примјети, нема нада мном нико, а и даље ми оно гамиже на прсима!
Ја подигох ону кошуљу што сам се био прикрио с њом кад испод ње кобра наочарка, подиже се, па таман ко да напува главу, бога ми мало ме штрецну!
-Па уједе ли те Црни Добривоје, претеле ли или умрије у тој Аврици кукала те мајка!?
-Е манита Стаке бок те маниту у шуму окрен’о! Јес, ујела ме и саранили ме у Африци, док с тобом ође причам!
Како се она онако разлепути, ја се сјетих шта нам они шеф рече како су опасне те баје, велим црни Добривоје ако сад ти њу не смлатиш она ће тебе!
Замахнух ја добро па јој привалих шамарчину што би у нас рекли од ува до ува, јес’ да змија ушију нема, али тако се каже, залијепих ја њој шамарчину, она полеће, паде тамо вани, метар мимо врата, на једну страну она, а на другу јој наочаре!
-Деда слушам ја вас ево већ неколико дана и свукуда сте били и свашта радили, морам вам признати да одлично познајете географију!
-И тамо сам био два пута!
-Где сте били?
-Па у Географији, чујеш шта ти причам!?