Каменован сам једном давно
у једној каменој земљи, гдје је успијевао једино камен погодан за каменовање.
Везали су ми руке за камен, био сам леђима прислоњен такође уз камен, камењем су ме у груди гађали.
Бијаше испочетка тешко трпити ударце камењем у прса.

Онда човјек почне да се навикава па му све лакше, камење прихватиш као недужно оружије које други ето, у недостатку бољег користе да те њиме каменују, такорећи убију.
Бивало је све лакше и лакше, што сам више размишљао о разлозима, камење ми је било све ближе.

Како је који камен пролазио кроз моје месо и кости, све више је постајао дио мене, а ја дио те прелијепе, проклете камене земље, сва бол и мука је полако нестајала, све док небо изнад мене није постало камено.
Сунце се више није видјело, а бол је потпуно исчезао.

Хтјели су да ме убију каменујући ме, да ме каменују до смрти.
Умро сам дакако, али сам преживио каменовање.
Постао сам камен у камену, челни камен каменишта у каменој земљи.
Каменштак!

Сви они каменосрци што су ме каменовали, давно су нестали са сва три свијета.
Нестало је и сјеме каменосрцог народа.
Ја још увијек каменујем у Наву, Јаву и Праву, јер камен је тросвјета душа коју само вјешти каменштаци из камене земље ослушкују и разумију.