Празнична даривања

 Прича ми колега, возач као и ја, добро, он је бољи возач признајем, али радимо исти посао…

Возио он синоћ, у глуво доба из приморја ка Подгорици, кад на Завали код Будве стопира момак, сувоњав и црн у лицу, ко да га нека мука тешка тјера,

-Јес’ да не купим те стопере по путу, али ми га нешто дође жао, те му стадох. Пита идем ли ка Подгорици, велим упадај!

-Ми ти уз Марковиће, ћути он, ћутим ја, али нешто ми чудно би, таман ка’ да јеца, те ја ко фол да упалим свјетло да нађем цигаре, погледах у њега, он плаче ко мало дијете.

-Што је јуначе, која је мука, је ли здраво све, вели он јесте, али боље би ми било да сам умро данас него што идем дома!

-Па шта је, није ваљда дотле дошло?! Храбрим га ја.

-Е мој брате, радио код човјека на грађевини 4 мјесеца и данас кад ми је требао све исплатити он нестао, погасио телефоне, ка’ да је у земљу пропа’, а мене кући чека жена и син од двије и по године, имали су јутрос само паковање виршли, а ја треба’ донијет пара да кућу напуним, сад не знам ни куд ћу ни што ћу, кукала ми мајка, овај нам је река’ да се зове Кнежевић и да је из Сремске Митровице, ништа о њему друго не знамо!

Слушам га и не знам што ми је чинит, камен би проплака’, вели има брата у интернату, остали рано и без оца и без мајке, он му плаћа интернат док средњу заврши.

Мислим се кукавче окле ћеш му плаћат, ето немаш ни дијете да прехраниш своје.

Тако он прича’,  ја га слуша’ и ђе-ђе га  мало посоколио, ко ето биће боље, даће Бог, а нијесам сигуран да и сам у то вјерујем!

-А не да ни Бог, био сам данас у једном манастиру, молио калуђере да ми дају макар што хране да понесем кући, веле немају некакав благослов.

-Како немају благослов, ђе има благослова ако у манастиру и у Цркви нема? Боже ми помози!?

(Ту сам прекинуо колегу и покушао му објаснити како функционише манастирска обитељ и да игуман мора да благослови да се некоме да помоћ или да се било шта у манастиру уради ван устаљених послушања, безуспјешно, па одустадох.)

– Окле ја знам брате, тако су рекли, ево сад идем и нити знам куд ни како, дође ми да се убијем!

-Ама немој о томе ни мислит, чујеш ли  ме!? Што ће ти то дијете без оца, знаш ли како је теби било расти без родитеља, да ћеш просит мораш живљет, за њега!

Тако смо ти нас двојица причали, ја га соколио, али џаба, човјеку се у таквој муци не чини да ће икад бити боље…

-Дођосмо ми до Подгорице, пола два ујутро, ја с њим директ у продавницу, срећа има их па раде сву ноћ сад око овија празника, узео фино и накуповао му свашта, пунане двије кесе велике, зафаљује се он, тачно мало живну, осоколи се, други чо’ек, даде ми и број телефона, вели да свратим некад на каву, ижљуби ме!

Само ми жао заборавих му уља литар купит, а друго сам вала све, чини ми се!

-Чекај, хоћеш да кажеш да си потпуно непознатог човјека одвео у продавницу и накуповао му свашта зато што ти је сложио причу?

-А није причу Мићо, види се на њему да је поштење и мученик, а ево неђеља је до Божића, да моје дијете има свега, а његово да гладује, макањица је то, мрчо.

-Е мој брате, док је будала ко што си ти многи ће омастит брке, него де ми јави кад кренеш куда да те стопирам, плакаћу живота ми, ко да сам бабу сад укопо, билмезу један лаковјерни!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.