Гради

Ех ево то су те кутије, oва је куповна…

У њојзи су дошле, него се мени чинила к’о мало лохотна, н’аква нејака, па сам ја онда ижђељо и направио ову другу, од церова дрвета, доста је тврђа и мен` се чини… боља. Нека, полако, све ћу ти казат` како је било.

Мој буразер живи у Биограду, тамо ради при државној служби, има Бога ми одавно, али сваке двије године он дође к нами на село по једно десет-дваес’  дана… он и његова породица, има жену и двоје ђеце.

Тако ми је прије 21 годину кад је долазио донио тако свашта, к’о и сваки пут, НА, вели “Ево ово сам теби донио да имаш у кући, то ти је направа да се мјери има ли неко повећану температуру и је ли хаста“ и даде ми гради да и` погледам.

Ја вељу: “О`кле ће ово  знат` је ли неко хаста?“

А он их распакова из ове провидне кутије, тури под пазухо и вели “ Са` ћеш виђет`.“

Ми се ушутили к`о да ће ако проговоримо одма` бит` нешто наопако.

Бе чек…бе чек…прође један душак, маши се он гради, тако их је назвао тада и то је тако име остало. „Ево“, вели, „имам температуру три`јес` шес` са пет.“

Ми се згледашмо… Велим ја  „А колико си им`о у Биограду“?

Он се мало насмија па каже „Исто“! Вели “То је моја температура сада“ и показа ми на градима спрам фењера. Каже “Видиш докле се испела ова сјајна линија“?

Ја реко` “Видим“, мада, нисам баш та` пут видио, него не шћедо да му прекидам причу. Каже он “Кад се испење преко овога црвеног броја, три`ес` седам, онда је иксан нешто хаста…а код ситне чељади море малко и прећ` ови црвени број, али јок вома. У њик тако некад буде, а што се гоћ, код велика икасан, испење `вамо мимо црвеног броја, то ће ти бит` хабер да је вииша болес` нека.“

Каже „Дану ти види колика је у тебе температура“ и поче ш њима отресат` низа се`, к`о `вако и држи у руци и отреса. Ја велим “Шта им сад радиш, обаталићеш их“?

Каже “Морају се вазда стресат` кад `оћеш из понова неком да видиш је ли врућ`.“

„Аха“, велим, фалан да сам к`о разумио, не би ми све`дно тај први пут, кад ме оно `ладно под пазухо уједе, велим сам у себи „Са’ ћу испас хаста, мога ми Бога“!

Попричекашмо у тишини опет, сви упрли у ме`, сједим на оној ономо шћемлији и упро и ја у њи`, гледам ја у старог, мислим се „Што се уфатио сад бркова и сукања, зар не види да ме зној проби од чекања.“  Погледа у жену, она обори очи, мало јој фали да се раскриви, видим ја. Погледах у старијег сина, њему би тад` неколике године. Каже „Хајде бабо да видимо колико си хаста.“

Ђед му одби добру клемпу и показа прстом да шути.

Каже буразер „Дај да видимо“ и мало их одмаче к`о од очију и намршти се и `спрам фењера и ватре из огњишта што се скоро удунула била колико смо се забавили сви око гради…

Каже “три`јес` шес` са шес`, није ти ништа.       Лахну мешчини свима.

Ја вељу „А то што мимо те ту зеру“’?

„А, то ништа. Кажем ти, чо`јек море имат` до три`јес` седам, до црвенога броја. Слободно море имат` мало испод тога да му није ништа“, вели он.

Сјута сам читав дан испитивао око гради, додиј`о му, тачно био. Замал` ми и не оте у једна доба, а у мени се легла мис`о да ћу код нас у селу ја брже бити главни хећим. Наше село је имало два`јес осам кућа, па су нас из осталије села звали вељачари, к`о бива, ради броја дана у томе мјесецу, знам ја да има година понекад, кад та` мјесец има два`јес девет дана, преступница, него причаћу ти о томе.

Тако мене, по мало, почеше људи звати, `вако, да би им неко од чељади прислабило или ако би се ко нагрдио чиме у шуми да дрвима или ако је неком било сумњиво да је неко болестан, ја онда узмем гради, зађенем за појас од чакшира и мало се доћерам, пресаберем и код пацијента. Два-три пут` сам да напоменем, ишао на вашар па се код оније травара распитив`о која је трава зашта добра и то памтио, па онда у шуми налазио те траве и вазда имао код себе спремније неколико врста, ако се гради исењу, вома, преко три`јес` седам. Једну ноћ, таман сам се био распремио у хаљине да спавам, кад зове Милан испред куће. Вели, мали они његов н`акав слаб, па да не чекамо јутра неко одма` да гради понесем, па да видимо шта нам је даље чинит`.

Ја `нако огрн`о шињел бабин из онога рата, па преко њиве са градима код њи`.

Видим, дијете лежи. Сви се искупили око њег`,а мали је џенабет о` себе, ма не треба ти. Ја припремим гради,стресем, дај, велим: „Да видимо шта је“!

Почекашмо маличак, ја погледах, ишћерало близу четерес`. Како ја реко` четерес, стаде кукњава од жена, а примијетио сам и прије да су бабе вазда спремне кукат`, за млађијем поготово.Некако, пуније` уста кукају, скоро, не д`о ми се Бог огријешит`, к`о да им је драго што,ето, оне старе па су бољег здравља од омладине.

Него, питам ја малог, шта је јео, пио, да му `нако, како треба одгонетнем оклен толика температура. Каже дијете:“ Играли смо се око куће, па ми је Јованова шћер направила кофалан ручак, јер ми она треба бит` жена кад будемо велики…“

А питам га ја:“Шта је било о ручку“?

Каже он:“Кртола. `нако, само ми је огулила и опрала.

Мх,мх, ја климам главом. „То ти је од тога и испело врућину. На, попи овај чај. Шес` пута до сутра увече и биће добро.“

Мој ови стрији је вазда пристајао за мном и додијав`о.

„Ја ћу бит` прави доктор, ја ћу бит прави доктор… Реко ми стрико да ће ме водит` да ме школа у Биоград.“

Ја сам шутио, само сам пух`о кроз нос понекад.

И баш те године кад ме буразер убједио да поведе Миодрага на те школе за правога доктора, у наше село први пут дође Шаћир. Би зима, таман снијег почео, а он је дош`о са коњем и колима. Н`акав јадан и никакав. Ма, ме`с` чини, најприје да је био циганин и поче на крај` села коват` од поткорака што остане иза грађе од пилане, неку к`о колибу. Нас неколика се скупишмо и да му помогнемо, греота је, жена, троје-четворо ђеце…ладно, а ми вјешто…дупли зид од поткорка, па унутар пилотину наби, ма колиба к`о један по један, чак му и за кљусе направишмо појату. Ма, кућа, није јој се над`о ни близу так`ој.

Каже Данило:“Ето, сад нас је двајес` девет кућа.“

Ми се смислишмо…јес Бога ми двајес` девет, а брже ће и вељча.

Кажем ја Шаћиру:“Шаћире, ти си нам, сад, преступни.“

Он проблијеђе.“Какав преступни људи? Ја ћу само бит` до прољећа. Нисам ја ништа преступио. Немојте и жена ми је забабна, видиш колики јој је дроб.

Ми се насмијашмо. Ма, то је бола` нешто `вамо наше. Не бој се. Доћемо потље на ракију. Он погледа у жену, па рече:“Дођ`те, дођ`те, биће зар неке части“ и обори поглед.

Кад смо се враћали кућама, договоришмо се шта ће који потље понијет у госте. Да се не преклапамо у дарове. Би нам жао чо`јека. К`о рек`о би да је добар, но, има несрећу што је циган.

Тако је Шаћир ту преступну годину био код нас у селу. Помагао око свега-сваком. Људи му давали шта је ко мог`о као накнаду н`акву. Он је вазда био весео и насмијан и вриједан, ма за тројицу.

Једна рана јутра они његов најстарији дође на врата и каже: „Мајка се треба обабит`, а бабо отиш`о у шуму по н`акав дуб, а ми мали не знамо баш најбоље бабит`. Море ли неко да помогне“?

Одоше моја жена и ова ође код појила што имаду кућу, Петра, да је обабе и кажу дођи пошље да видиш је ли све у ред`, а то је к`о окоприлике значило да понесем гради и преконтролишем око ђетета све.

Таман ја измјерио температуру ђетету, кад Шаћир на врата, вас задихан.

„Је ли све к`о што Ала` заповједа“? упита.

„Јес, јес Шаћире. Мали је к`о дрен“, а он ме уфати, па ме одиже од земље од драгости, замал` ми гради не испадоше.

Оде Шаћир те јесени. Ја га питам .“Ђе бола` идеш? Видиш да ти је ође потаман.“

Каже он:“Одредио сам чет`ри села за зимовање, тако да ником` нећу вома додијати, а ето ме код вас, таман, за преступницу“, насмија се, а зуби му бљенуше, а он `нако мрк у лицу, тачно ми дође к`о мој да је…

Буразер ми је долази два-три пут` о` тад`. Син каже добро напредује у школи, ништа му не фали, вели, ето га за дв`је године да нас обађе. Таман ће ту неђе и завршит` за дктора, па све уједно да прославимо. Иза куће ми је рек`о и да има н`акву ђевојку, са вакултета, завршају скупа школе, море бит` се и узму. Би ми мило.

Таман потрефило преступница, дош`о Шаћир, седморо ђеце набирико. Нека фала Богу. Наш преступни, ме` с` чини, није преступ`о око тије ствари.

Кад, ето ти иду, `нако мало се нахерили од вјетра, брат, жена му, Миодраг и још једна ђевојка.

Ја се мало отрес`о, жена свеза јашмак, ђед узе ону бољу лулу. Све некако на брзину, али испаде таман добро за невољу.

Уљегоше…

Шутимо једн трен, па онда поче жена плакат`.

„Ево мајчина сина, мајчина доктора“ и баци се Миодрагу око рамена. И мени нешто пође уз грло, мало се стег`о, очи ми завлажише. Гледам га. Чо`јек. Чуш, ма понос ме нека прође. Пружи ми руку, каже:“Ђе си стари“? па ме пригрли. Видим ја, ђе, то више свој чо`јек. Упита се са ђедом.

Окрену се оној ђевојци, па рече:“Ово је Дијана-моја дјевојка. Има, ево, скоро три године да смо заједно. Она је исто доктор. Већ је почела радит` и брзо ће на специјализацију.“

Ми смо домаћи само климали главама, а она н`аква блиједа. Не могу рећ` да није фина, али није лршна ни близу к`о наше цуре. `нако к`о да је од памука и сва бијела к`о снијег.

Она приђе мени, уфати ме за руку, пољуби ме у надлан и каже: „ Помоз` Бог, тата“!

Тако уради и ђеду, а жену пољуби у образ и вели:“Помоз` Бог, мајко“!

Свди нам се на први мах, свима, посебно ђеду.

Таман смо развршили да вечерамо, кад трже Шаћир, па се шћеде врцнут` кад виђе да нам је пуна кућа. Ја велим: „`ајде, ајде, преступни, таман си добро. Сад ћемо запалит` по један духан и да ми видиш сина доктора и ао Бог да његову жену, брзије дана. `ајде, немој тог` малог враћат`, нек и он уђе вамо код огњишта.“

Таман посједашмо, кад, Миодраг отвори торбу и извади неку плаву кутију. `нако к`о оловка да је у њојзи. Каже: „Стари, донио сам ти нове гради“!

И отпакова и`.

Бијеле гради, палстичне, нема бројева нацртаније, само н`акво дугме зеленкасто.

Каже:“Ово су најновије у Београду што су биле. Притиснеш ово дугме, ставиш под пазухо, кад писну, мјерење је готово. Погледаш одје, ту пише колико је температура организма.“

Ја погледа`…пише четири слова о, некако четвртаста. Велим:“Ђе је црвени број“?

Он се насмија. „Ако пишти полако, температура је у реду. Ако пишти убрзано, онда је прешло дозвољену и погледаш колика је.“

„Стан` дера“, велим ја, „значи, знадем и да не погледам спрам свијетла има ли чељаде температуру или јок“!?

„Тако некако“, рече Миодраг.

„А како се стресају“?

„Нема стресања, саме се врате на почетак.“

„Значи, не окладам ја ш њима н`о оне са мном“?

„Ма није тако, добар је то термометар, најбољи, енглески је.

Ја се маши` за оне моје гради на наткасли…

„Видиш ли ове гради? Ове су ође најбооље. Лијече народ о`како си мали био. Никад нису омашила. Никад нису динара наплатиле ником. Шуте и раде свој пос`о. Не пиште“!

Упријех њима у Шаћирова малог.

„Је л` ово они мали Шаћире што су му ове гради рекле да је к`о дрен“?

Шаћир јадни поче да глади.

„Па јесу, не знам, мали никад није болестан био. Фала Алаху и гарадима тијем, а море бит` су и ове добре. Не знам.“

У мени је почело већ да врије.

„`ајде дер сад. Сад ћемо ти и ја сине да измјеримо, Шаћирову малом, температуру. Ја под једно пазухо, ти под друго. Па, да видимо.

Миодраг погледа ђевојку, насмија се, море бит` малко и поспрдно и каже:
„`ајде баш“!

Спремишмо гради и мали ик стисну под мишке. Мали само што не плаче. Шаћир гута гуке, а остали к`о да су занијемили.

Запишташе…

Каже Миодраг: „Нема, све је у реду“ и пође да извади оне његове, како их зваше, дигеталне.

„Јок, стани. Нема вадит` док ја не кажем. Треба још један душак.“

Мали дрхће к`о прут од страха.

Кад се наврши тај душак, ја погледа`.

„Тријес шес` са девет“! Велим.“Колико је у твојије“?

„Тридесет шест са седам“!

„Ето видиш“, реко` да су моје боље.“ Упријех њима под нос Миодрагу, а он плану…уфати за оне гради, оте ми ик и шњма у огњиште. Пукоше од ватре. Задими плаво нешто, жена се прекрсти брзо, ја занијемих, а он се раздера:
„Ове су боље. Испитане на стотине института. Боље су“!!!

Шаћиров мали побјеже пр`о врата. За њим и Шаћир. К`о да ик шејтан гони.

Ђевојка шћеде нешто рећ`… Ја је прекидо`

„Јок дијете, немој ништа причат`… Идите одма` сад у Биоград и не доласте више“!

Јамих шћемлију. Окрену` се мало од њи` и смркнут почех пунит` лулу.

Тишина притисла.

Погледа у ђеда. Он само одби један дим, `нако, кроз нос, к`о да је `сред гувна са осталијм старинама.

Миодраг зазва:“Бабо.“

Ја се не помако` нимало. Чујем жену да плаче, тихо.

Одоше.

О` тад` има, ево, пета година. Није долазио, кажу има двоје ђеце.

Ни Шаћир више није долазио. За њег` не знам је л` добио још ђеце.

Ђеца….