Париз…Париз…

Одзвањало је из скоро нових звучника у возу на који нисам могао никако да се свикнем, због његове удобности. Држао сам мали ријечник. Нешто као водич за туристе и упорно понављао једну језиколомну реченицу. Човјек преко пута мене рече ми:

„Земљаче, три сата говориш једно те исто…“

Ја се мало изненадих, мислио сам да је Француз.

„Па“, рекох, „први пут идем тамо, па да знам бар нешто.“

Он се насмија његованим лицем.

„Извини, али говориш да идеш код себе.“

То ме врати у блиску прошлост. Перон на ком` је требало бити бар четрдесетак људи са музиком циганском и разним пропратним ђаконијама филозофске природе.

Не, био сам сам. Скромно обучен. Скромног погледа на још кромније ципеле.

He.Нико није знао. Жена коју је требало да волим је мислила да сам ту негдје у Србији. Син је мислио да гањам жене по Шумадији, а она коју сам збиља волио није могла од туге да дође.

Погедах просјака, он је био равнодушан на све то. Брига га. Нит` што зна, нит` жели да зна.

Пренух се поново. Париз…Париз… Та аждаја је гутала људе. 11 милиона људи је било у њеној утроби. Сад сам ја требао бити тај чир који ће да је нагне на повраћање и ослободи их. Ех, такви јој служе да са њима једе десерт од пропалих досељеника жељних новца.

Ваздух перона ме дочека онако као што доликује старом превејаном лопову, благо,али лукаво. Провуче ми се испод капута и дотаче срце. Помислих:

„Знам те ја, стари момче. Ниси се промијенио још од мог` прошлог живота.“

Он ми шапну:
„Идемо на Сену, да видиш како се дотјерала за тебе. Сва блиста“!

„Добро де, не гурај ме, идем“, рекох том јаком вјетру који зачудо попусти и пусти ме да уживам у нечем` задњем…

Нечем` првом у исти мах. Кеј је био скоро нетакнут временом. Колико је само тај кеј видио љубави, мржње, дјетињстава, одрастања, али и ружних ствари. Многе ружне ствари памти ствари памти стари кеј. Да, да, чак и ону када се Матис, ах тај алкохолом ометени човјек великог срца, сурвао у Сену и…никад га не нађоше.

Пођох праћен вјетром ко каквим шарлатаном који ми изиграва водича у већ однекуд познатом граду.

Жак…чудно мјесто. А једини ја мало знадох обојици страног енглеског, па смо „разговарали“. Међутим, послије неколико пивских флаша, разумијели смо се на свим језицима. Стари добри Жак. Затровао ме фотографијама Париза и остао тамо у некој Босни, за њега, мислио је, још једној авантури рата.

Али авај, остаде покопан на једноличном, на брзину прављеном, војничком гробљу.

Пођох његовим кораком, мало удесно нагнутих рамена. Рекох:

„Уи, Жак, ту сам. Ако си ти могао тамо да оставиш своје кости, зашто то ја не могу у твом „префињеном“ Паризу“?

Вјетар ме потапша по рамену са одобравањем.

На дну улице тачно насупрот дрогерије писало је: „БАЛКАНСКИ СПЕЦИЈАЛИТЕТИ“, на оба, хм…братска језика. Уђох и одмах се осјетих као да купим загорјелу мас са дна шерпе у којој је печено прасе са све главом и ушима. Конобар ми на француском нешто рече, а ја га упитах:

„ Газда, да ли је ту“?

Он подиже обрву и упита:

„Ко га тражи, молим“?

„Само му реци да је имао среће па га нисам тражио `91. кад је отишао са свиме што има, преко Сарајева за Француску.“

Младић журно оде уз неке степенице. Његован човјек сиђе низ степенице са двојицом младића, а конобар је чекао на врху степеништа.

Приђе ми.

„Ви ме тражите“?

Ја се окренух око себе и рекох:

„Не, Емил, ја те сам тражим. Нема никог са мном.“

Знао сам да је вјетар остао вани да ме стрпљиво чека, Емил ми се загледа у лице и очи, па му се чуђење, радост и забринутост у трен ока смијени на лицу.

„Јеси ли то ти“?

Он посрамљено рече:

„ Момци, идите горе. Све је у реду.“

Пође да ме загрли, а ја немарно окренух према сали и рекох:

„`ајде мало да сједнемо.“

Ћутали смо.

„Чуо сам да си рањен.“

„Јесам“, отпих гутљај.

„Неко ми је рекао да си био цијели рат по недођијама.“

„Јесам“!

„Сад си дошао да ме видиш“?

„Нисам. Такве као ти не обилазим да би их видио. Обилазим их да бих видио шта сам то вајно изубио тиме што не одох кад је почело да пуца. Ево, чак ни твојим рестораном нисам нешто претјерано одушевљен.“

Емил се разведри:

„Ово је само један од три која имам. Имам кинески, ту, одмах иза угла. Много је отменији и још један на Булевару Побједе“, стаде, унервози се…

Рекох:

„ Чије побједе, друже од малих ногу, чије“?

„Знаш“, рече он, „ ја сам отишао. То није било за мене.“

„А за ког` се ратови праве“, питах га. За мене“?

Очи су му лутале.

„Реци како да ти помогнем, ипак, ово је туђа земља“?

„Туђа је за тебе, Емиле. За мене није-ја се свугдје осјећам као код своје куће.“

„Кога имаш“? упита ме усиљеним смијешком.

„Имам сваког. Само старог пријатеља-не“! Устадох и пођох.

Вјетар је већ скакао од срће, опет сам његов.

Мисао ме дотаче. Она…никад ми неће опростити што сам отишао, а још више неће себи опростити што није дошла да ме види задњи пут. Да је загрлим и кажем јој нешто на уво што само далеки Дунав дорбо чује. Да јој кажем да је никад нећу престати вољети, да је то моја жена над свим женама. Мој анђео…моја срна и моје све.

Таксиста ми рече мало гласније, скоро се нервирајући, колико сам запао у мисли. Ја схватих-стигли смо. Ах, вјетар је дахтао од умора. Прешли смо скоро четврт` Париза цијенећи по новцу који дадох за вожњу. Сачеках да вјетар малко дође себи и да ухвати дах. Тај помало ледени дах који је носио са собом.

Број 17. Да, тако је писало. Чак је Жак то и заокржио као најважнију ставкуна жутом листу, оном почетном у свакој свесци. Са друге стране писало је невјешто „WELCOME.“

Уђох и стара зграда ме шкрипом неког прозора на пространом степеништу упозори да вјетар мора остати вани. Намргођени, бркати вјетар ми намигну и даде неки знак. Пођох степеништем. Да, зграда 17, стан 17, позвоних, звонце није радило, покуцах, опет ништа.

„Јаче“, помислих, али врата се отворише и старица упита на француском:

„Шта желите, господине? Не купујем ништа“!

Ја је препадох ријечима које сам научио наврат-нанос. Она стаде, па се осмијехну.

„Па, ти си наш! Ма, `ајде, уђи“!

Е, то нисам знао. Жакова мајка је била поријеклом Српкиња. Једва се кретала кроз стан.

„А ко си ти, младићу“? Рече сједајући и мало се болно спустивши у фотељу.

„Па нисам баш млад, али ево, ја сам био пријатељ Вашег сина.“

Очи јој засузише.

„Жак“!

Погледа слику на зиду, црна лента, униформа са црвеном капом.

Да, сјетих се како се смијао јако и лупао огромном шаком по леђима, поготово кад би почели „течно“ да разговарамо.

„ Он ми је рекао да Вас нађем и дам Вам ово писмо. Ја га, ево, чувам више од 12 година.“ рекох и пружих јој.

Дрхтава рука узе писмо и спусти га на сто.

„Нећете да Вам прочитам“?

„Не“, рече госпођа. „Он се тако само јављао да је жив. Ово је још поготово, апсурдно празно.“

Стигоше је сузе.

„А ти, зашто си дошао? Не само ради писма“?

„Не, у бијегу сам од свега“!

„Па си дошао овдје да се сакријеш“’?, одмахну руком.

„Не,нећу се крити. Брзо ћу наћи спас.“ Помислих:“Спаси ме Господе.“

„Ти си болестан“, рече жена. „Зашто то тајиш? Мораш назад. Овјде ти неће дати у болницу. Иди назад. Тамо се пробај излијечити.“

Затече ме, ћутао сам, најбољи пријатељ не види ништа, а ова жена је одмах знала.

„Не“, рекох. „Не враћам се. Боље да не знају шта је било са мном.“

„А ко то?“,испод ока погледа она.

„Па, Михаил…“

„Ко ће да проведе године чекајући те“?,строго упита!“ још ми реци да је млада и да ће јој проћи живот у томе, `ајде, зачини своју проклету ратну чорбу! Он“, погледа слику. „Он је исто учинио.“ Баци писмо ка слици. „јадна дјевојка неће ни да погледа друге. Долази сваке суботе и плчемо за идиотом.“

Поче да тражи марамицу.

„Ви, мушкарци, ђубрад! Ви нисте мушкарци, ви сте кукавице! Остављате нас да цвилимо за вама, газите нашу младост…љубав…поготово то волите да радите војничким чизмама!“

Гледао сам у охлађени чај.

Срце ми се ледило. Знао сам да је у праву. Толика количина љубави на једном мјесту кад се загрлим са мојом половином душе. Топли образ грије мој врат. Жила куцавица прати ударање ЊЕНОГ СРЦА. Страшно…нељудски…демонски, али морао сам тако.

Мисли ми прекиде куцање вјетра на прозор. Давао ми је знак:

„`Ајде! Идемо! Брзо се мрачи, мораш погинути за нешто часно. `ајде, пожури! Можда те то оправда пред Светим Петром…“ и зглади већ ињем засути брк.

Кренух.