Јана се надала да ће наћи купе у вагону локалног воза, који ју је требао одвести до великог града гдје је студирала историју умјетности.
Не да је вољела самоћу, него је била налик неком апартиду, који је таман добио азил неке земље, па је спаковао све ствари и дао се у бијег, јер не познаје његова напаћена душа.
У трећем купеу само једно мјесто је било заузето, одлучи да окуша срећу.
Кад врата бучно најавише њен улазак, она рече:
„Извините, је л` слободно“?
На мјесту до прозора просиједа глава се окрену, показавши своје благе плаве очи, аристократске црте лица, невелику браду спојену са брковима, црну мантију која открива само руке…велике шаке са необично правилним ноктима, које као да је вајао сам Микеланђело…
„Само уђи дијете…све је слободно“
Јана брже боље исправи своју грешку при уласку.
„Помоз` Бог, извините што овако упадох, али ове моје торбе и руксаци ме излудјеше“
Поче да диже све те торбе на оне решеткасте полице у купеу.
Једна торба се ненаде подићи лако, али извајана шака јој поможе и торба се нађе на свом` мјесту, онако зелена и помало влажна од садржаја.
Кад све би на свом мјесту, Јана се окрену, пружи руку према незнанцу и рече:
„ Ја сам Јана“!
Незнанац се придиже…“Лукијан“…прихвати руку монах…“Драго ми је“, Јана спусти усне на надланицу монахове шаке…погледи им се разумјеше и она сједе насупрот Лукијана и поче да ћути…
„Путујеш далеко дијете“, упита је, надајући се да то дјевојче путује на крај свијета, осјећајући да јој је Бог дао да оде до тамо и натраг и да не осјети умор и колебљивост. Та погледај само све те торбе, а посебн ону зелену, помисли.
„Идем до Београда,оче, тамо студирам историју умјетости, али уствари више времена проводим изучавајући мозаике по нашим богомољама, то ме баш испуњава задовољством…хм сав тај камичак, ко зна откуд…погледај своју зелену торбу, за овај ћу знати да је из мојих Лашвића.“
„Помажем рестауратору Вујиновићу да у једном манастиру поправи подни мозаик, али дуго се мучимо око једне нијансе боје, али мислим да сам у ријеци покрај села нашла баш оно што тражимо. А Ви оче одакле идете…“ осмијехну се.
„ Ах,ја….монах сам у једном Грчком манастиру, тамо идем, носим стари пергамент, показа дугачку кутију обложену смеђом кожом, наш манстир близу Дрвара је пронашао да је пергамент за вријеме рата неко донио из Грчке, баш из мог` манастира, па хоће да се пергамент врати, а и нама доље у Грчкој је заиграло срце кад смо то чули.“
Јана засјаји очима, као кад дијете нађе давно загубљени кликер…
„Молим Вас оче реците да Сте прочитали шта пише на њему…“
„Јесам…прочитао сам…“
Намршти мало вјеђе Лукијан, па дотаче црну кожу.
Увезану Библију на возном сточићу, као да тражи дозволу да даље прича о томе…
„Него, Јана ти си из овог` мјеста, је ли тако“?
Отпуштајући косу спутану копчом, Јана видје да се дотакла нечег` о чему монах Лукијан нерадо говори. Погледа га као да тек почињу разговор и рече:
„Не, ту живи моја бака…мајчина мајка…ја и моја мама смо живјеле у Крагујевцу, тамо сам завршила Гимназију па одатле у Београд. Мама је живјела овдје само неколико мјесеци прије него што је умрла. Знала је да је болесна и да јој је то послиједња шанса да се бар донекле измири са мајком која јој никад није, баш до краја опростила, ха најбоље је рећи мене. Сад је Ваш ред оче Лукијане.“
Прену га тај љупки глас из далеких мисли…
„Дакле, оче; хоћете ли ми коначно испричати запис са пергамента“?
Видјевши тај неспутан младалачки сјај у плавим очима, насмијано лиц и црну косу која је, као рам за слику, завршавала чаролију, Лукијан још једном врховима прстију дотаче своју Библију и помисли стари испосник: испричат ћу његов биљег на кожи.
Погледа Јану и рече:“ Добро памти дијете што ти будем причао.“
Мало поглади браду па поче причати:
„Прије око двјеста година у манастир је стигао млади Грк и тражио да се види са старјешином манстира. Послије неког времена изведе га старјешина уз литицу према каменим нишама у којима су бивствовали испосници. Рече му:
„ Брате ово је твоја воља и Господа Бога, немој да изневјериш себе, а ни Њега.“
Узе сву његову одјећу, аде му што имаде и сваки други испосник. Нико није питао ништа о том` младићу. Хранио се и појио као и сваки други испосник, молио се Господу чак и више од других, оистајао је од ријеке горски поток, чист као да је од сунца. Кад се наврши девети мјесец његова боравка устијенама, он по водоноши затражи комад коже и бајца од ораха да му се пошаље. Два дана потом, умотан пергамент дође у руке старјешини. Брат Теодокис, тадашњи старјешина, убрзо потом са најнужнијом спремом , сиђе из манастира и оде некуда, ником ни ријечи не рекавши. Сви су знали да је пергамент узрок томе…
Пет дана након тога дође старјешина назад и стаде пред, у дворишту, окупљену браћу монахе манастира.
Само рече…
„Доведите га овамо доље, он је своје окајао и све му је просто.“
Пружи пергамент првом до себе и оде у своје одаје.
На том` комаду танке коже, а то је тај комад у мојој торби, писаше да је Грк напустио село и да је иза себе оставио већ уговорену дјевојку, која је још к` томе била и у благословеном стању и да он, прем да је воли не може да остане уз њу, молећи да му опрости неопростиво. Потписано крстом умјесто имена. Монаси се погледаше ,међусобно, јер још је неки биљег био при дну неправилно изрезаног комада коже…
Истом бајц бојом од орахове љуске справљеном, стајао је чудан печат.Видјело се да је сасвим другачији од свега исписаног на пергаменту и рече:
„ Па, ово је…ово је отсак ручице тек рођена дјетета…погледајте, ево…“
Тад у двориште манастира уђе испосничка сјена Грка, који скоро, ето годину чекаше тај „печат.“ Монаси се размакоше, благо погнутих глава. Најстарији међу њима рече:“ Добро нам дошао брате“!
Лукијан се загледа у равницу што се пружила около, више да сакрије влажне очи, него што га привуче свићајућа магла равнице.
Јана погледа тај профил и рече:“ Ух, велика част Вам је дата да баш Ви оче Лукијане отпутујете по тај стари пергамент што носи и дио историје манастира. Шта у књигама пише о Грку испоснику још, причајте молим Вас. Лукијан јој благо дотаче руку и рече да је баш тај испосник једно вријеме пред крај живота био старјешина манастира.
Са сјетом у гласу Јана помисли на своју мајку „ Ех, шта би она са рекла.“
Задубљена у те мисли ослобди ланчић са привјеском из косе и рол крагне, чврсто стиснувши привјесак и мисли јој ослуташе до мајчине постеље у бакиној средњој соби…чучала је крај ње и немоћно гледала како гасне сјај у некад, како су причали, најљепшим очима у граду.
„Сине“, рече јој пред сам крај мама, „ знај да те волим и кад одем и знај да те још неко негдје воли, иако то не зна.“
Зна Јана, мислила је на Богдана, Јаниног оца који ју је оставио у другом стању и отишао ко зна гдје и зашто. Бака је скоро па забранила то име да се изговара, свих ових година.
Дланови путише топао сребрни привјесак да падне на тамно тегет позадину њне ролке.
„Ах, ево га и Београд“, повика.
„ Одакле, одакле, дијете мило одакле ти тај привјесак“, једва проговори монах Лукијан.
Скидајући полако торбе на под Јана рече:“
„А, ово ми је мајка дала једном кад смо се споречкале око једног мог` друга, то ми је најдраже што имам. Изволите погледајте.“ Пружи Јана својим од ситних мозаичких каменчића извананим прстима њен привјесак.
Сребрни круг, у њему други, мањи, унутра срце које се врти око себе. На једној страни угравирано Ружица на другој Богдан.
Дрхтуће руке лонуше. Лукијан скочи, „ немој сине сама скидати зелену торбу“, скоро викну. Лице му ионако блиједо,проблиједи још више, а благи сјај у оку се претоочи у бљесак грома. Кроз главу му прхну јато успомена, кроу душу ужарени мач прободе ледом оковано срце. Све ове године. Читава варош још памти како је нестао јувелиров син веома надарен занатлија, чак умјетник у изради племенита метала и оставио Ружицу, ружу града. Очајавали су и његови и њени. Његова мајка је послије примила писмо. Рекао је да мора да оде. Господе, послао си ме овамо по испосникову у такнку кожу замотану душу, а угодио си само како Ти умијеш, да и моја душа понесе свој печат. Хвала Ти на овом` дару, који и јесте био мој. Стави под мишку своју стару Библију и рече:
„Нека, ја ћу ти помоћи до перона“ и прихвати се зелене торбе која му је сад била лака као да је перјани јастук. Кад се нађоше на перону Лукијан плати носачу да све те торбе вози до такси станице, окрену се скроз збуњеној Јани, која је гледала како монах Лукијан, баш као да лебди око ње, рече јој:
„ Узми моју стару Библију, ина ће ти све испричати.“ Јана заусти, али Лукијан је већ био на прозору вагона и са срећом у очима је гледао. Воз крен уз шкрипу, а Јана је стајала и гледала у Библију окрзаних ивица по ко зна који пут исчитану, отвори је на мјесту гдје је био папир за маркирање страница. То не бјеше обичан комад хартије. То бјеше скица за израду привјеска за ланчић. Истовјетан као мамин, сад њен. Бљесак у глави је уздрма, погледа у олазећи воз.
„ Па то не може бити истина.“
У даљини је вдјела махање Микеланђеловске руке као да јој каже:
„Довиђења, довиђења.“
„Оче…тата“, засузише јој очи.
Једна суза јој полако паде низ лице на врх ципеле.
Звонце на вратима прегну господина Вујиновића, он се одазва громким гласом:
„ Отворено је“!
Врата отвори поштар Гаврило са црном кожном ташном, пуном којечега.
„Господине Вујиновићу, пошта некаква.“ Ристо, Гавро, за пријатеље Ристо, „`ајде на по једну“!
„ Не могу госпон` Вујиновићу, данас су пензије, па журим, други пут“, пружајући неколико писама рече поштар.
Једно писмо је било из Грчке.“ Хмм, ко је сад ово“, запита се времешни рестауратор.
„Поштовани господине Вујиновићу,
Опростите на слободи да Вас директно контактирамо у вези послова за које нам је потребна Ваша стручна помоћ. Неки дијелови подних мозаика у нашем манастиру траже да се заштите од пропадања и дјелимично рстауришу. Молимо Вас да што Вам је прије обавезе дозвле, нађете времена и дођете нам завршити послове. Ми овдје имамо раднике који ће Вам помоћи око физичког дијела посла, а Ви можете да поведете Вашу помоћницу, Јану, која Вам обучно помаже при већим пословима.
С` поштовањем и Бог с` Вама старјешина манастира Лукијан.
Телефон пробуди Јану.
„Хало,ја сам, ја сам“
„Имаш ли пасош“?
„Добро, среди то, ићи ћемо мало на пут“
Спустивши слушалицу, господи Вујиновић, онако за себе рече:
„Откуд знају за Јану“!?