-Добро ти вече Лазаре!

-Добра ти срећа и добро ми дош’о, окле кумим те Богом у ова доба? Мећава, знам, Богу фала па си до нас доспио.

-‘Ајде опри ‘вамо до огњишта да ти причам нешто, на млађијем свијет остаје, па да и ти ако Бог да причаш млађима кад дође вакат, јами ту шћемлију, ето је за вратима и примакни се да не галамим, ситне ђеце пуна кућа Богу фала, па нека спавају.

Космати старац се понамјести мало поред огњишта, ватра тухиња, пламичци се играју и сјенке на чађавом зиду изводе своје играрије, набија лулу дувана и додаје ми дуванску кутију.

-Већ сам ти казивао ђе су Кула и Чичево, да ти не понављам!

Некако таман послије првог рата, Бога ми се ослабило са стоком и пићом, а и са снагом, по мало глад ударила међу народ, а празан ‘арар не може да стоји.

Каква год војска уз рат наљези кроз село ваља је на’ранит, јамља био нејадан, свак шта стигне, црни се сељак у рату и не пита, ма не пита се никад, али у рату поготово, ако је коме пало на ум и да нас попали није му имао ко забранит, војска ко војска, сила.

Нешто мушкадије регрутовала Аустрија, нешто пребјегло у српску војску, доспјело веселог народа и до Африке, неко се вратио, некоме се ни за гроб, ни за судбину не зна, мука тешка па ето ти! Оно чељади што се сабрало ође, Бога ми сиротиња, голо – босо, али хајде, макар нам оно земље и душе нико није отео, па стеће се опет да има и нама и цару.

Таман неђе у тој првој поратној години Топаловића с Куле чобани нашли н’акву свету руку, нити ко зна чија је, нити што је света, а света!

Право ћу ти рећ, по мало се народ у почетку и пошпрдивао с тим.

Веле да су ту светињу чували у амбару и крили је добро од народа, остане човјеку страх у навици, за Турске и за Аустрије, шта си год имао, мимо онога што власт каже да ти треба, то ти отеше, стога смо дуго и пошље тих времена имали обичај крити све што је претекло.

Елем кренуше Топаловића кола напријед, дао Бог нафаке и берићета, мешчини да је кило посијао, стотину би му родило, пуни амбари жита, кртола родила, да простиш све ко шаке, ситне нема. Ако је у другога во имао три квинтала, у њега је шест, од љепоте му ни стока ни чељад не дају гледат у се, синови му ору са четири јарма, а четири одмарају и зобљу, снахама јахаће коње давао на пазар кад иду соколе, женетинама јахалице, колико је имао.

Забогати домаћин за кратко вријеме, па поче и заимат народу, и не пита хоћеш ли и кад ћеш вратити, даје милостињу шаком и капом.

Село ко и свако друго, некоме мило и све вичу Богу фала на његову дару, а некоме баш и није, свакаквога народа под Божијом капом.

Потраја то тако неколике године, рек’о би што он више милостиње чини, Бог му троструко враћа, а био је, руку на срце, добар домаћин и човјек, меке душе, учињен и од помоћи.

Али не лези враже, није вазда добро ни својој чељади добар бити, што су га упитали то им је пружио, али опет неко се нађе да му је мало па би пријеснаца преко ‘љеба.

Веле снаха му се спремала да пође  у род, оца и мајку да види, а њезини и нису баш били добростојећи, те ће она, кукавица сиња,  да се ко не би обрукала што пита свекра, а да је питала, руку ћу у ватру метнут да би дао, она украла зобницу жита из амбара, да би понијела. Еееј зобницу жита! А домаћин ‘араром дијелио коме је гођ требало.

Нисам гледао, али кажу, и вјерујем, да је она света рука тај час сама изашла из амбара и отишла неђе уза страну.

Од тада у нашем крају има изрека „Побјеже ко Топаловића срећа уза страну“.

Тражила сва чељад ономо ђе је отишла, никад је нико више пронашао није, нити је домаћину тако рађало ни тако напредно било, оно јесте ко и нама другима, али ‘нако јок.

Е то ти је добри мој кад једно ради шта оно хоће и без домаћинова знања у кући, а не свако да се пита и то у држави!?

Сад нам веле уводе демонкратију, знам ја како се каже, но не знаш ти шта ја знам! Ако сам ја добро разабр’о то му дође таман ко кућа без домаћина у којој се свак пита, све је свачије, а побро мој, стари су људи рекли, „Што је свачије није ничије“, а у такоме поретку Бога ми среће не бива.

Ту Бог не помаже, ту је пропаст јасна.

Но с пута си, ако си се имало огријао ‘ајде да починемо па ћемо ујутро причати, паметније је јутро од вечери, кад мећава мало премине, ништа неће до вијека па ни она,

-Лаку ноћ!

-Бог ти био на помоћ!