Познавао сам једног доброг домаћина са села, тај је имао, што се у нас каже, и птичијег млијека, радио је вриједно и дан и ноћ, да сачува то што има и да стекне још више.

Имао је велико стадо оваца, неколико коза и крдо крава, коње јахаће, волове ораће,  свиње, псе, мачке, кокоши и по коју ћурку.

Заобићи ћу сву осталу стоку и перад и задржати се на овцама, јер су оне некако саме одлучиле да постану тема овог мог писанија.

Радоје, тако је име мом домаћину, по дану би чувао овце од вида до вида, пазио да се добро напасу, да коју не однесе вук, да се која не сурва низ литицу кад их одјави пут Зимомора.

Гледао је да их око једанаест напоји на планинском врелу па да их онда око подне спландује под један храст широке крошње који је са читавим мјестом око њега, баш због стада добио име Пландишта!

Радоје је са својим стадом дијелио сваки тренутак свог живота, кад је стадо пасло он је стајао међу њима и пазио, кад је стадо пландовало и он је могао мало да одмори, ипак на опрезу, да не би вук, кад је стадо најзад било спраћено у тор, Радоје је и тада био ту, да припази ако се нека почне јањит, ако не дај Боже која заковрне…

Кад је стадо киснуло и он је био мокар, кад је стадо стајало на сунцу и Радоје је тада муку мучио у зноју лица свога.

Све у свему, више је Радоје, домаћин добри давао себе стаду него што је узимао из њега, и свака овца је била задовољна, имала је довољно воде и хране, а и солио их је редовно.

Дакле овце су имале све што било којој овци треба, ни једна није имала превише, а ни једној није ни недостајало нешто.

Радоје се питао за све и био је апсолутни владар међу стадом, Није дозвољавао демократију, нити је дозвољавао било којој овци да постане охола и пожели нешто више осим хране, воде, соли и чисте појате.

И све док је било тако све овце су биле срећне са оним што имају, кажу да се дешава по некад да овца умисли да је вук, па чак и да је домаћин, али ту онда нема ни стада, ни домаћина,а ни куће!