Да сам пјесник писао бих о свијетовима,
Дивним и чудесним,
космосима који немају правилне орбите, сваки има своје сунце око ког се окреће, а то сунце му је такође и сателит.
Пјевао бих о тим свијетовима са таквим жаром каквим само пјесник који је сам по себи један од тих свијетова, ни већи ни мањи од других, може.
Псалмопојио бих и клицао творцу тих свијетова Који је, опет, засебан свијет, из Којег се просу сјеме свих свијетова, проклија и процва.
Ономе који је и дио душе Своје нерпесушне дао свакоме свијету, само по комадић, ал’ довољан да на себи носи свијет, већи од свијета у којем живимо.
Макрокосмос у микрокосмосу.
Пјевао бих о љубави јер она је свијет који ствара свијетове, музика која покреће ритам тих свијетова.

Пустио бих ријечи да теку као вода силна што носи лађе и натапа свијетове.

Ех да сам пјесник!